Nedavno sam čitao knjigu Miltona Fridmana Kapitalizam i sloboda. Na jednom mestu, u članku o diskriminaciji, Fridman piše: „Niko ko kupuje hleb ne zna da li pšenicu od koje se hleb pravi gaji neki komunista, republikanac, fašista, crnac ili belac“, da bi, zatim, efektno poentirao: „bezlično tržište odvaja ekonomske aktivnosti od političkih pogleda…“

Ne samo to – bezlično tržište odvaja i ekonomske aktivnosti od etničke pripadnosti pojedinca. Ako je već tako, zašto, onda, ne bismo privatnoj tržišnoj ekonomiji prepustili da rešava, na primer, probleme Srba i Albanaca na Kosovu?!

Privatna tržišna ekonomija čini pojedinca odgovornim za vlastiti život. Njegova dobrobit zavisi od umešnosti da drugim ljudima ponudi proizvode i usluge koji su im potrebni. Zašto bi on na druge ljude, ako mu je do zarade, gledao kroz etničke naočare i video u njima Srbe, Albance, Rome ili Aškalije, a ne potrošače i kupce?! Zašto ne korektne poslodavce i vredne radnike? Zašto ne bi dobrovoljnu razmenu pretpostavio etničkoj mobilizaciji? Zašto bi se svodio na pripadnika etničke zajednice i svoju privatnu korist podređivao interesima kolektiva, na čije formulisanje ionako nema nikakvog uticaja.

Jedna od odličnih osobina slobodnog tržišta je i nastojanje da se aktivnost vlade svede na minimum, kako bi pojedinac mogao neometano da sledi svoje interese i sreću traži na sebi dostupan način. Pojedinci, naravno, sreću mogu nalaziti i u pripadnosti kolektivu i svoje resurse staviti kolektivu na raspolaganje. No, u tom bi slučaju cenu svog (dobrovoljnog) izbora morali da plate sami, a ne da je prevaljuju na druge ljude. Ako su drugi pojedinci voljni da snose troškove tuđih pogrešnih izbora, a takvi su uglavnom svi dosadašnji izbori Srba na Kosovu, onda bi oni svoju solidarnost trebalo da dokazuju preko privatnih, dobrovoljnih priloga, a ne preko vladine politike.

Tokom istorije Srbi i Albanci su jedni na drugima isprobavali različite politike, pa zašto sada ne bi, za promenu, probali slobodno tržište i liberalni kapitalizam. Slobodno tržište može, bolje od bilo koje vlade, urediti njihove odnose. Ono nikome neće osporiti pravo da bude Srbin ili Albanac, ako to i koliko god to hoće, ali će ga suočiti sa cenom takvog izbora. Neće svi koji se pojave na tržištu uspeti, neke će tržište nagraditi, a neke će prisiliti da razloge vlastitog neuspeha potraže u pogrešnim odlukama koje su donosili, a ne u drugome.

Želeti dobro Srbima i Albancima danas znači samo jedno – želeti im što više liberalizma i što više kapitalizma.

(Toorboolencija)