Krajem prošle nedelje u skupštini Vojvodine je održana konferencija pod nazivom Evropa manjina – manjinska prava kao ljudska prava. Priznajem da mi prva asocijacija na pominjanje Evrope nisu manjine. Ključna evropska vrednost, po mom sudu, je pojedinac, odnosno građanin i, ako treba da nastavim sa nabrajanjem evropskih vrednosti, dodao bih još i slobodu izražavanja, dakle ljudska prava, demokratiju, podelu vlasti, vladavinu prava, ali nikako manjine. Držim da su individualna prava sasvim dovoljna da se preko njih ostvaruju i interesi manjina, pa nikakva dodatna i posebna prava nisu potrebna.  Nije jasno,  da istaknem i to, ni otkad su to manjinska prava ljudska prava, kada se stiču na posredan način i ne mogu  se univerzalizovati?!

Da stvar bude još zanimljivija, konferencija je održana 16. novembra, dakle baš u danu koji se, odlukom UN, u svetu obeležava kao Međunarodni dan tolerancije. Tolerancija nije, kako se to često ističe, samo jedna od vrednosti demokratskog društva, nego je ključni uslov njegovog opstanka. Tolerancija, to treba naglasiti, pripada individualističkom poretku; poretku, dakle, u kome je pojedinac temeljna vrednost i u kome razne afilijacije, od verskih do etničkih, dobijaju na značaju samo ukoliko doprinose dobrobiti pojedinca. Ukoliko to nije slučaj, njihov opstanak je moralno i politički irelevantan. Tolerancije znači da su organske veze pojedinca sa zajednicom pokidane i da u društvu više ne postoji jedna obavezujuća, sveobuhvatna koncepcija dobrog života kojoj bi pojedinac dugovao svoju privrženost. Poput vere, etnicitet, takođe, spada u privatnu sferu, a pojedinac, ukoliko mu je stalo do očuvanja jezika, običaja ili kulture date zajednice, može koristiti građanska prava i slobode da, udružujući se sa drugim pojedincima sličnih interesovanja, poradi na njihom očuvanju. Tribalisti, međutim, ističu da individualna prava nisu dovoljna, te da se u cilju očuvanja kulturno-etničkog identiteta moraju garantovati i neka dodatna, posebna prava. U svom potraživanju za posebnim pravima oni idu toliko daleko da ih navode, kako je to, btw, na konferenciji i zaključeno, kao kriterij demokratičnosti jednog društva. Kada bi tome bilo tako, onda se Francuska ili Amerika, recimo, nikada ne bi mogle nazvati demokratskim, jer u svojim najvažnijim dokumentima ne poznaju nikakve nacionalne manjine, ni posebna prava i sl. Upravo suprotno, svako potraživanje etničkih grupa za posebnim pravima u Americi se smatra sramotnim tribalizmom i napadom na američki identitet.

Po zamisli organizatora, na konferenciji je trebalo da se raspravlja i o tome kakav je multikulturalizam potreban Srbiji. Najkraći odgovor na ovo pitanje je – nikakav. No, činjenicu da je reč multikulturalnost na konferenciji jedva pomenuta, ne treba tumačiti kao saglasnost učesnika sa prethodnim odgovorom. Po mišljenju jednog od učesnika, važan problem ovdašnjeg multikulturalizma je u tome što državne institucije svojim kadrovskim aparatom ne odražavaju etničku strukturu društva. Kao da je uloga policije u tome da reprezentuje pomenutu strukturu, a ne u tome da doprinosi ličnoj i imovinskoj sigurnosti i bezbednosti građana. Ukoliko, pak, usluge policije zavise od nečije etničke pripadnosti, onda je jasno barem toliko da su u društvu razlike između policajaca i nasilnika sasvim izbledele i nestale.

Svi su se učesnici konferencije složili sa ocenom da je u Srbiji učinjen napredak u ostvarivanju manjinskih prava, a da se najznačajniji pomak tiče nacionalnih saveta.  U Srbiji u ovome trenutku postoji 19 nacionalnih saveta. Treba reći da su savete formirale i zajednice koje broje svega nekoliko stotina članova, pa nije jasno koja se manjinska prava (na službenu upotrebu jezika, obrazovanje, informisanje…?) ostvaruju preko takvih saveta.  Meni se čini da osnovni motiv prilikom njihovog formiranja nije bila zaštita manjina, nego ostvarivanje privatnih materijalnih i(li) nematerijalnih benefita. Reč je, dakle, o etničkom preduzetništvu koje apeliranjem na etnicitet teži maksimalizaciji privatnih koristi.

Za razliku od prvih, najveći broj nacionalnih saveta 2010. godine izabran je na neposrednim izborima.  Reč je, dakle, o telima koja poseduju snažan politički legitimitet, a „tanka“ ovlašćenja. To je činjenica na koju bi u buduće trebalo obratiti više pažnje. Tim više, jer pojedini manjinski akteri traže da se, preko izmena Zakona o nacionalnim savetima, manjinama obezbedi stvarna politička autonomija.  Ako imamo u vidu da su se pojedini saveti u prethodnom periodu bavili i pitanjima koja nisu u njihovoj nadležnosti, recimo teritorijalno-političkom organizacijom države i izbornim zakonodavstvom, onda ne bi trebalo da budemo zatečeni ukoliko bi sutra učestali zahtevi za proširenjem nadležnosti saveta i ukoliko bi se takvi zahtevi legitimisali pravom manjina da u punoj meri upravljaju same sobom. U ovako etnifikovanom društvu to bi vodilo slabljenju njihovih veza sa širom zajednicom, a nacionalne bi savete sve više guralo, od izvorno zamišljene uloge organa kulturne samouprave, na poziciju političkog reprezentativnog tela. Ukoliko bi se takav scenario ostvario, sloboda pojedinca bila bi drastično narušena, ali restrikcije individualnih sloboda tada i ne bi predstavljale problem, pošto se u reprodukciji kulturnih praksi ne bi polazilo od njegove slobodne volje. O toleranciji u takvim uslovima ne bi imalo smisla ni govoriti.

Zato, ako nam je stalo do pojedinačnih prava i sloboda, ne smemo zaboraviti na reči Ričarda Rortija da “Nikakav kolektivni identitet, pa bio on kulturni identitet etničke grupe, ne sme stati na put sreći pojedinca.”

(Autonomija)