I bi prisajedinjenje. Novi Sad je dobio predimenzionisani spomenik Kralju Petru I Karađorđeviću koji će ubuduće, s visine od deset metara, posmatrati prolaznike i sramotno oronule fasade. Novi Sad je dobio i Muzej prisajedinjenja i valjda je tanderbalom održanim ovog vikenda najzad okončano arčenje javnog novca u nacionalističke svrhe. Nepoznata je konačna suma, ali je jasno da je XY novca moglo mnogo bolje da se upotrebi. Bukvalno, za bilo šta drugo.

Svašta se čulo na proslavi, ređali su se vatreni nacionalistički govori, pominjalo Kosovo i ostale srpske zemlje, vijorile srpske ali ne i vojvođanske zastave (lažna naprednjačka se ne računa). Sam predsednik SNS republike Aleksandar Vučić nedvosmisleno je objasnio šta ovo celogodišnje iživljavanje zapravo znači – „nikada Vojvodina nikom drugom do Srbiji neće pripadati“.

I to je to, jednostavno je. Vojvodina je ratni plen Srbije, ona jedina ima pravo na ekonomsku i svaku drugu eksploataciju svoje pokrajine, što je samo eufemizam za pljačku. Do totalne devastacije. Iako joj ustav garantuje autonomiju, Vojvodina ne sme da pripada svojim građanima već mora da bude pod nadzorom majčice Srbije, da slučajno ne napravi neki pogrešan korak i ne potroši neki dinar mimo želje Beograda. Zato je sistem uspostavljen 1918. ono do čega je bukačima zaglavljenim u vremenu od pre jednog veka jedino stalo.

Podsetimo, u zajedničkoj državi od 1918. godine jedino se na prostorima Vojvodine prikupljao sramni „ratni porez“, a i on je bio samo jedan od dvadesetak, dok su drugi delovi za zajedničku državu izdvajali novac po pet ili šest osnova. Ekonomsko pustošenje ovih krajeva dostiglo je tolike razmere da su čak i vatreni zagovornici priključenja vrlo brzo shvatili da Vojvodina srlja ka prosjačkom štapu.

„Vojvodina je bila poreski najopterećenije područje u tzv. Staroj Jugoslaviji (1918-1941), kojom je dominirala Srbija. Od 1920. do 1928. godine, Vojvodina, s 11,5 odsto stanovnika u zemlji, plaćala je više od 25 procenata ukupnih poreza Jugoslavije. I tridesetih godina, i pored izvršenih korekcija, poreska zahvatanja bila su najviša u Vojvodini“. (dr Ranko Končar, Opozicione partije i autonomija Vojvodine 1929-1941, Novi Sad 1995.) Vojvodina je pljačkana i posle Drugog svetskog rata, a autonomija koju je postepeno dobijala, a koja je kulminirala Ustavom iz 1974. godine, sprečivši Srbiju da dalje gazduje Vojvodinom po svom ćefu, od strane nacionalista tumačena je aktom separatizma. Zato je ta autonomija bila prva žrtva raspada SFRJ.

Za samo jedan vek Vojvodina je, kao deo Srbije, prešla gorak i težak put od najbogatijeg i najuređenijeg regiona do, zvanično potvrđeno uredbom Vlade Republike Srbije, nedovoljno razvijenog regiona, sa BDP-om ispod republičkog proseka. To je prava mera odnosa Srbije prema Vojvodini.

Koliko Novosađanima znači taj datum, najbolje se videlo iz njihove (ne)zainteresovanosti. U grad od 350.000 stanovnika doveden je buljuk autobusa ne bi li se okupilo 5.000 ljudi. Da se proslavom ovog događaja očigledno prelazi granica dobrog ukusa dokazuje i opaska premijerke Ane Brnabić. Ona je još pre mesec dana u Novom Sadu, govoreći o prisajedinjenju, istakla našu „nikad bolju saradnju sa Mađarskom“ i naše dobrosusedske odnose.

– Mi ćemo gledati da to bude u Vojvodini tako, da nekako to obeležavanje ni na koji način ne naruši naše dobre odnose i tu saradnju, koju smo postigli nakon jako dugog vremena, održimo. Ova godišnjica je izuzetno važna, ali mi ćemo nastaviti da gajimo i mnogo uložimo u naše odnose s Mađarskom – reče Brnabić. Čemu ovakva rezerva, kad je jasno da u svakom sukobu postoje pobednici i gubitnici, a ovi prvi imaju pravo na slavlje. Osim ako pobednik očigledno ne preteruje ili preuveličava stvarni značaj događaja, vrši njegovu reviziju ili namerno pogrešno interpretira dešavanja iz istorije, koristeći ih u dnevnopolitičke svrhe?

O tome da je pravi cilj pompeznog obeležavanja prisajedinjenja dodatno posrbljavanje Vojvodine potvrđuje i to što je čast da nastupi na svečanosti u Rumi dobila Arkanovica. Udova srBskog heroja koji je do pre neku deceniju udarnički prisajedinjavao belu tehniku, naftu, hrastovinu, cigarete, vozila, zlato i ostale srpske svetinje. Njih dvoje su školski primer onoga što Vojvodina nikada nije bila niti bi trebalo da bude.

Mitomanija oko prisajedinjenja (koje ne postoji, jer je skupština izglasala PRIKLJUČENJE Kraljevini Srbiji), nije od danas. Setimo se kako je ista ekipa, u drugim stranačkim dresovima (ili prvim), uprkos protivljenju javnosti podigla spomenik junaku tog događaja – radikalu Jaši Tomiću, brutalnom ubici liberala Miše Dimitrijevića. A kome je Jaša heroj pokazali su ubrzo Goran Davidović i njegovi neonacisti, jer su taj spomenik uzeli za tačku okupljanja pred svoj zabranjeni skup nazvan „Marš za jedinstvo Srbije“.

U međuvremenu javila se inicijativa za promenu imena trga, jer je jasno da je glupost da spomenik kralju bude na Trgu republike. Besplatan savet – preimenujte lepo AP Vojvodinu u AP Prisajedinjenjevina, a Novi Sad u Prisajedinjenjegrad, pa da završimo već jednom s tom revizijom istorije. A kad jednom odete na smetlište istorije, onda će valjda doći neki ljudi koji vole i razumeju Vojvodinu i koji će u skladu s njenom istorijom određivati i spomenike i proslave i datume od značaja. Do tada, drugarski pozdrav – Prisajedinje-nje-nje-nje-nje-nje!

(Autonomija)