petak, 21. septembar 2018.

Uveče čitam eseje Džordža Orvela. Trebalo bi da skinem s police i 1984… mada sam bio uveren da je tom razdoblju definitivno došao kraj. Čitajući te eseje slutim da će Orvel biti sve aktuelniji. Nikad nije bilo moguće ovako držati građanina pod kontrolom, kao danas. Orvelovske tehnike su igračke za malu decu u odnosu na današnje. Na promociji moje knjige Novosadski dnevnik 1991-2016 u knjižari Bulevar Books govorio sam o tome da se u današnje vreme država i partije ne zadovoljavaju glasovim građana, one zahtevaju njegovu dušu (ovaj moj govor je beogradski nedeljnik NIN objavio u celosti). Sve su pouzdanije metode kojima je moguće kontrolisati ljudsku dušu. A partije su nalik na lovačke pse, sve inventivnije „čitaju“ misli – među njima sigurno ima i intelektualaca „čitalaca misli“, odnosno savetnika. I ne moramo javno izneti naše mišljenje, postoje profesionalni čitači misli. Oni određuju čija će imena pominjati, a čija zaboraviti perspektivni intelektualci, odnosno takozvani opozicioni simulanti (partije, naime, u novije vreme drže i opozicione simulante). Čini mi se da je ponovo na sceni podela na podržavane, na otrpljene i na zabranjene pisce, s tim da podržavani povremeno stavljaju u izlog ponekog otrpljenog, kako bi i na taj način prikrivali da postoje i zabranjeni. Naravno, i pojam zabranjenog je moguće zloupotrebiti. Čitam sve više iskaza u kojima se ovaj ili onaj pisac žali da je u socijalizmu bio zabranjen pisac, mada su izdavači redovno objavljivali njihove knjige, uredno su nastupali na književnim večerima, neki su dobili i Hidovu nagradu. Naravno, nije teško razotkriti švindlere, treba samo prelistati komplete tadašnjih novina, pogledati produkciju izdavačkih kuća iz tog perioda, oni pisci čija se imena duže vreme nisu pojavljivala, ili se ni sad ne pojavljuju – mogu se sa sigurnošću nazvati zabranjenim piscima. Ali u istom postupku moguće je prepoznati i cenzora. Samo što je današnja cenzura decentralizovana, deluje na malim feudima. To su pitanja o kojima razmišljam čitajući esej Džordža Orvela Književnost i totalitarizam. Ne misli samo na Hitlera i Staljina, upozorava Orvel, pa ni ja neću da trošim reči na njih, oni su ljudi prošlosti, cenzura se u međuvremenu profinila. Ona nije više u službi jednopartijske diktature, već u službi višestranačke totalitarne države, kojoj se autonomna jedinka dobrovoljno podaje. Nema potrebe za staromodnom diktaturom, sluganstvo je dobrovoljno. Ovaj novi totalitarizam ne zabranjuje, nego nagoveštava: „hoće bez ostatka da nadzire misli i emocija svojih podanika“. Dakle, ne samo njegovo mišljenje, nego i osećanja. I njegove tajne misli. Totalna država, odnosno totalna stranka nastoji da potisne književnost iz iz kritičnog prostora života. Ne zabranjuje, već potiskuje. Prisvaja osetljiva pitanja, a književnosti velikodušno prepušta lepu i prijatnu igru sa sporednim stvarima. I ko će posle ovog imati smelosti da kaže da nema stvaralačkih sloboda. Kako da ih nema! Na margini! U poslednje vreme i ne čitam one knjige koje u horu hvale opozicioni simulanti. Radije se okrećem onim knjigama, koje ti opozicioni simulanti gadljivo pominju i, u vezi sa njima, često koriste suprotni veznik: ali.

subota, 29. septembar 2018.

Uveče ipak sednem za sto da napišem nekoliko redova u svoj dnevnik, hoću da se držim pravila da ne prođe niti jedan dan bez pisanja. Uspeo sam da sklopim samo nekoliko rečenica. Nešto pre deset seo sam ispred televizora, u ovakvom rezigniranom stanju nemam snage ni da pišem, ni da čitam. Televizija Srbije najavljuje specijalnu emisiju s konferencije za novinare predsednika republike Aleksandra Vučića. Podigao je stepen borbene gotovosti vojske, a Stafanović, ministar za unutrašnje poslove, mobilizovao je policiju. Šta se desilo? Ispostavlja se da Albanci ugrožavaju Srbe. Kosovski predsednik Hašim Tači sa pripadnicima specijalnog odreda kosovske policije spustio se na obalu jezera Gazivoda. Marko Đurić, šef vladine kancelarije za Kosovo prvo je rekao da su neki Srbi uhapšeni, a zatim je saopštio da su samo pritvoreni. U deset sati gledam dnevnik Televizije N1. Prema saznanjima ovog medija Tači se prošetao obalom jezera Gazivoda i porazgovarao sa srpskim građanima. Prema izjavi KFOR-a, Tači se nije šetao obalom jezera Gazivoda u pratnji kosovske policije, već samo sa pripadnicima svog ličnog obezbeđenja, na šta je (na šetnju) imao pravo. Prema tvrđenju srpske vlade, međutim, nikako nije na to imao pravo, mogao je da se šeta samo s dozvolom lokalnih Srba. Uvek me obuzima neka mučnina kad god se povede reč o srpsko-albanskim odnosima, najradije ne bih na to obratio ni malo pažnje, ali, nažalost, i to čini deo mog svakodnevnog života. Ne smatram sebe kompetentnim da sudim u ovim duboko usađenim, nadasve osetljivim nacionalnim osećanjima – Srbija je, međutim, od 1989. godine zaokupljena samo ovim pitanjem. Primetio sam da mnogi moji srpski prijatelji bolno doživljavaju kosovsku situaciju, rado bi pobegli od svega toga, ali ne mogu ni da zamisle kuda i kako. Niko ne vidi izlaz. U javnosti prevladava neka vrsta borbenog osećanja nemoći. Skupivši sve svoje snage, ponovo se vraćam svom pisaćem stolu, tako pokušavam da pobegnem od vesti.

ponedeljak, 1. oktobar 2018.

Pre podne samo jedan kratki sat sedim s Andrašom Urbanom, sprema se u Sarajevo, gde će na festivalu malih i eksperimentalnih scena biti prikazana i jedna njegova predstava, odande nastavlja za Cetinje, gde radi na projektu Kapital. Sad je već sigurno: predstava What is Europa gostovaće na jednom festivalu u Meksiku… (…) Sa njim još umem da razgovaram, on je možda poslednji čovek s kojim mogu da se sporazumem. Povede se reč o opštoj krizi vrednosti, o „novoj kulturnoj politici“, o muzičkom festivalu književnosti začetog u duhu neoliberalizma. Malo muzike, malo tuluma, malo književnosti, kvalitet nije važan, bitna je spektakularnost. Bar jednom godišnje. Prepuni smo festivala bez ikakvog profila. Čitam i slušam izveštaje: bio je odličan tulum, kažu posetioci.

(fragmenti dnevničkih beleški)
Prev. A. Vicko