Izgleda da nešto nije u redu s građevinskom dozvolom za kuću koju je Vojislav Šešelj kupio u Hrtkovcima: kuća je nelegalno izgrađena, a sada je Šešelj nelegalno dograđuje. Ili tako barem tvrdi Zorana Mihajlović, ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture u Vladi Srbije, a ona bi po prirodi posla trebalo da zna o čemu govori.

S druge strane, ako malo bolje osmotrimo ovu vest, ima tu nečega drugog što nije u redu, a da nema veze s građevinskim dozvolama, nego s jednom osobeno morbidnom varijantom političkog nasilja, simboličkog ili konkretnog, kako se kad „zalomi“. Šešelj je pravosnažno osuđeni ratni zločinac, a Hrtkovci su mesto u Sremu u kojem je Šešelj počinio većinu onog za šta je osuđen.

Spornu kuću je kupio upravo nakon izrečene pravosnažne presude, i nakon što je prethodno sa aktivistima svoje stranke napravio čitav kermes pokušavajući da održi policijski zabranjeni javni skup u mestu iz kojeg je svojevremeno agitovao za proterivanje etničkih Hrvata iz Srbije.

Istina je i to da nigde u zakonu ne piše da osuđeni ratni zločinac ne sme da kupi kuću, ili da ne sme da je kupi u mestu gde je počinio ono za šta je osuđen. Istina je, međutim, i to da niko ne ume da objasni kako je moguće da šef jedne danas minorne stranke brzinski „iskešira“ kuću iz čistog političko-propagandnog hira, i da se pokaže da sa tom transakcijom ima pravnih problema, a da sve to ne proizvede nikakve posledice.

To što ga je jedna ministarka „prozvala“ u Skupštini po sebi nije posledica, naprotiv: tvrdnja Zorane Mihajlović, ako sve ostane na tome, ukazuje baš na to da Šešelju u današnjoj Srbji, baš kao i tokom većeg dela devedesetih, „niko ništa ne može“. Ko se seća tih vremena, seća se i toga da je Šešeljeva tadašnja bahatost izvor imala u političkom pokroviteljstvu Miloševićevog režima nad njim: vlasti su Šešelj i njegovi radikali služili kao rezervni ešalon za prljave poslove i za besprizorništvo svake vrste, koje bi režimu bilo od neposredne ili posredne koristi, a da pri tome bude izbegnuto da ga povezuju direktno sa bilo kakvim oficijelnim strukturma države ili vladajuće partije.

Sve indicije govore da je Šešelj u tom smislu danas doživeo „renesansu“. Ako pogledamo njegovo ponašanje u Skupštini i izvan nje, ako obratimo pažnju koga i na kakav način targetira kao političkog protivnika, a koga upadljivo izbegava, nema nikakve sumnje da je radikalski lider ponovo u klijentelističkoj roli „omiljenog opozicionara“. Isto tako nema sumnje ni da tu rolu ume adekvatno da naplati, kao što je umeo i ranije, kada su se zajedno s njim u tu političku trgovinu lepo i komotno ugradili i tadašnji najbliži Šešeljevi saradnici Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

Otkud onda konfrontacija Zorane Mihajlović sa operetskim četničkim vojvodom? Ako ne poznajemo kontekst, moglo bi nam se dogoditi da precenimo važnost, to jest moguće implikacije ovakvog „incidenta“. Mihajlović je među retkim visokim funkcionerima Srpske napredne stranke koja nema radikalsku ili generalno bilo kakvu desničarsku prošlost, a i jedina je koja ume povremeno da „solira“ u osetljivim političkim pitanjima (dakako, ne dirajući nedodirljivog Vođu, kojem ritualno ispeva laude s ništa manje entuzijazma nego drugi), zbog čega je neretko u nemilosti dobrog dela struktura unutar i oko vladajućeg sloja. I zbog čega je, uostalom, mnogi doživljavaju kao strano telo unutar establišmenta.

Trenutno je na tapetu zbog toga što je, o užasa, „ćutala“ dok je američki ambasador izjavljivao nešto što je u skladu s politikom vlade koju on zastupa u Srbiji, a ne s politikom Vlade Srbije (za potonju, doduše, ionako niko ne može da stavi ruku u vatru da zna i da razabire šta je tačno njena politika, ne samo kada je Kosovo u pitanju).

Može, dakle, jedna pomalo specifična ministarka da priča šta hoće, Šešelj i njegovi duboko su (re)integrisani u Sistem, što usput rečeno svakako više govori o Sistemu nego o njima. Ne demonstrira li se ta integrisanost upravo ovih dana i na beogradskom Sajmu knjiga, gde je Šešeljeva partijska izdavačka kuća („Velika Srbija“!) mimo svakog reda dobila istaknuto izlagačko mesto tako što je jedna ugledna izdavačka kuća prosto najurena i degradirana u ćošak ne bi li se Šešelju omogućilo da se promoviše, šepuri, pravi gužvu i radi sve ono za šta je dokazano sposoban.

I nije Šešelj sa svojom radikalskom družinom jedini na taj način privilegovan. Nedavno bizarno „druženje“ samog vrha vlasti s jednom do juče nepoznatom „nevladinom organizacijom“ izrazito desničarske provenijencije, kao i paktiranje s opskurnim ličnostima poput famoznog Miše Vacića, potvđuju da su razne frakcije tvrdokorne desnice strateški saveznici i rezervni igrači ove deklarativno „proevropske“ vlasti, i da nikada ne treba potceniti potencijal za probleme koje ta činjenica donosi.

„Reformska“ slatkorečivost je ispolirana do visokog sjaja, ali tamo u ormaru se nalazi kolekcija desničarskih buzdovana spremnih za udaranje po neposlušnima, i može da bude upotrebljena u bilo kojem kriznom trenutku. Izgleda da to nije jasno još samo Zorani Mihajlović, ali bez brige, objasniće joj se to sa najnadležnijeg mogućeg mesta – a to, naravno, nije ono na kojem sedi egzibicionizmu skloni statista Vojislav Šešelj.

Što se građana Srbije tiče, oni odavno – metodom iskustva vlastite kože – znaju za jednostavnu zakonitost: vremena dobra za Šešelja i slične ne mogu biti dobra za njih. A vredi, bogme, i obrnuto.

(Slobodna Evropa)