Ostalo je još dvadesetak dana do izbora za Nacionalne savete nacionalnih manjina (NSNM) i situacija se, kao u predizborno vreme svih izbora, zahuktava, usijava i varniči. Ne znam kako stoje stvari među ostalim manjinskim zajednicama u Srbiji, ali među Bošnjacima skoro da vlada ratna atmosfera.

Nije to, naravno, ništa novo, sećamo se nekih stranačkih izbora koje su obeležavale pucnjave, ranjeni i mrtvi, sećamo se međusobnih optužbi i žestokih borbi za naklonost Beograda i novčane i političke koristi koja iz toga – nužno – proizlazi. Podeljeni između dvojice ključnih bošnjačkih političara, rascepljeni između dve islamske zajednice, rastrgnuti između Beograda i Sarajeva, Sandžak i Bošnjaci i dalje ponavljaju iste greške i nastavljaju da budu „moneta za potkusurivanje“ u regionalnim razmerama. Ovoga puta, sa igračem više i novim pulenom Beograda, Muamerom Zukorlićem, koji preti da nadmaši sve Ugljaninove i Ljajićeve nepodopštine i političke brljotine zajedno. Ili, kako reče moj kolega i prijatelj Sead B: ova dvojica ništa ne valjaju, ali ovaj treći je čisto i neskriveno ZLO. Verovatno nije neophodno da kažem da sam saglasna s ovom konstaticijom, uostalom, na to zlo koje konstatno metastazira i raste geometrijskom i eksponencijalnom progresijom zajedno, upozoravala sam i upozoravam godinama, no malo je ušiju da čuju i očiju da vide. Ili, tačnije, sve ih je više koji vide, čuju i razumeju, ali ćute iz straha od odmazde ovog amoralnog i okrutnog (ne)čoveka. Pošto će se mnoge „neverne Tome“ brecnuti na ovu moju konstataciju u želji da zaštite „jadnog“ Zukorlića od mene „goropadne i nepravedne“, nije naodmet da prelistamo – makar delimično, neke od činjenica koji bi trebalo da izoštre mutnu sliku Sandžaka koja se, hronično, zamagljeno vidi iz Beograda.

Muamer Zukorlić, večiti muftija sandžački, sa povremenim ili privremenim angažmanom u politici, biznismen, politički kameleon i prevrtljivac, za koga kažu da je i plejboj i da ne preza ni od nezakonitih radnji, ovoga puta, uz veliku pomoć svojih političkih otaca u Beogradu, juriša u potpuno osvajanje i pokoravanje Sandžaka, i Bošnjaka i muslimana u njemu. Da se ne radi o vanredno opasnom čoveku, ovo bi bila još jedna u nizu političkih „borbica“ za vlast u maloj bari, ali se sve menja ako se pogleda iz perspektive prosečnog predstavnika apatičnog, siromašnog i umornog građanina/ke Sandžaka, koji godinama živi između „čekića i nakovnja“ višedecenijske srpske politike. Ali, šta to radi i zašto je opasan „akademik“ Muamer Zukorlić?

Neću se vraćati u dalju prošlost; za one koje interesuju dešavanja u Sandžaku, to su već opšta mesta. Ključne činjenice odnose se na potpunu uzurpaciju i privatizaciju Islamske zajednice (IZ) u Srbiji, od strane Zukorlića, i nekoliko vernih izvršilaca i podrepnih muva, kojima je u zadatak dato da blate i denunciraju svakoga ko se suprotstavi nekontrolisanoj i toksičnoj Zukorlićevoj moći. Dugo prećutkivana činjenica je i to da je upravo Muamer Zukorlić, uz pomoć tadašnjih vlasti u Beogradu, stvorio paralelnu IZ i na taj način, zajedno s najvišim političkim eksponentima Srbije, prekršio ustavna ovlašćenja koja se odnose na verska prava i slobode ove države. Tokom vremena, Zukorlićevi apetiti nezadrživo rastu, on otima niz objekata sa opravdanjem da su nekada pripadali vakufskoj imovini, a među njima su zgrada bivše robne kuće “Grmija” koja je decenijama bila u vlasništvu trgovinskog preduzeća UNIPROM, stari hamam u Novopazarskoj banji, nezavršeno obdanište u Lugu, kao i više objekata i prostorija koje su pripadale nekadašnjim društvenim firmama. Uz dve televizije, desetine džamija, Internacionalni univezitet, Fakultet za islamske studije, verska obdaništa, dve medrese…, Zukorlić je u prilici da vešto gradi opskurnu konstrukciju čiji je cilj da obmanjuje građane i vernike, da manipuliše poluistinama, da seje laži i da stvara sopstveni „imaginarijum“ koji bi trebalo istovremeno da bude valjda i džamahirija, kupleraj, berza i njegova mala, lična Kolumbija na Balkanu. Nije tajna da je u svim političkim garniturama, od Miloševića do Tadića, tražio političkog patrona i zaštitnika, ali je belaj bio u tome što nikada nije bio dovoljno privlačna „udavača“ za tadašnje političke sultane.

Konačno, njegov potpuni uzlet počinje onog časa kada u vlasti oličenoj u Aleksandru Vučiću nalazi istomišljenika, zaštitnika i partnera u podeli plena. Ta će savršeno udobna pozicija iz Zukorlića na površinu izvući i u pravom svetlu prikazati suštinu njegove ličnosti. Bahato, nasilničko i, sada, otvoreno kriminogeno ponašanje Muamera Zukorlića eskalira kada se, po nagovoru svog političkog mentora iz Beograda, odriče verske pozicije i postaje političar i tajkun. Naravno, svoj temeljni izvor moći i novca, Islamsku zajednicu u Srbiji, napušta samo fiktivno, dok je u realnom životu on i dalje neprikosnoveni vlasnik ovog „profitabilnog preduzeća“. Postavši tesno blizak sa prvim čovekom ove zemlje, on postaje ključni partner ove vlasti, ne samo u Sandžaku, već i u celoj državi i regionu. Ima brojnih indicija o Zukorlićevoj umešanosti u različite aktivnosti, koje su, u najmanju ruku, u sivoj zoni legalnih tokova, čuju se tihi glasovi nekih “glinenih golubova”, mladića koji su prenosili novac iz vehabijskih centara do Sandžaka, o vezama pojedinaca iz Novog Pazara sa centrima radikalnog islamizma, ali i balkanskog podzemlja. Kako bilo, već i samo dovođenje Muamera Zukorlića u vezu sa bilo kakvim kriminalnim radnjama, u najmanju ruku, njega diskvalifikuje kao verskog, ali i političkog lidera.

Takođe, nije tajna da su glavni zagovarači Zukorlićevog otimanja Bošnjačkog nacionalnog vijeća i širenja političkog uticaja, tzv. kontroverzni biznismeni iz Srbije i regiona, čija se imena vezuju za učešće u organizovanam kriminalu u regionalnim razmerama, ali i neki od “viđenijih” pripadnika policijskih i bezbednosnih službi. Navodi o Zukorlićevoj bliskosti sa službama bezbednosti, uostalom, imaju dugu tradiciju i vezuju se, prevashodno, za nikad dovoljno razjašnjeno privođenje tadašnjeg muftije pre desetak godina, upravo zbog manjeg kontingenta oružja “koje su Zukorliću dali pripadnici izvesne ambasade jedne islamske zemlje” u Beogradu. Pored njih, kao glavni uterivači podrške i glasova se pominju neka od imena policijskih i DB-ovih udarnih pesnica, koje su devedesetih godina premlaćivali i maltretirali Bošnjake u Novom Pazaru, Sjenici i Tutinu. Za sklone kratkotrajnom pamćenju, skoro do juče, Zukorlić se gickao upravo na temu policijskog i udbaškog terora nad Bošnjacima.

Da Muamer Zukorlić ima moćnu podršku iz Beograda govori i činjenica da je pre nekoliko nedelja, po njegovom diktatu i pod njegovom kontrolom, većim delom srušena Arap ili Hasan Čelebijina džamija, koja se nalazi u samom srcu stare čaršije i koja je okružena karakterističnim dućanima. Ova džamija je predstavljala jedno od glavnih obeležja Novog Pazara i, zajedno sa tvrđavom i kulom motriljom, kao i još nekoliko džamija i dva hamama, svedoči o dugoj istoriji ovog grada, jednog od poslednjih orijentalnih gradova na Balkanu. Ono što je zapanjujuće u slučaju devastiranja ovog verskog, ali i kulturno-istorijskog objekta, jeste činjenica da je navodna rastauracija započeta bez ikakve dozvole, te da ni jedan od dva nadležna Zavoda za zaštitu spomenika, nije dao dozvolu za to. Naprotiv, kada su počeli „radovi“ na krovnoj konstrukciji Arap-džamije, investitor (IZ u Srbiji) je informisan da MORA da traži izdavanje uslova i mera zaštite jer se radi o jednoj o najstarijih džamija u Novom Pazaru, koja čini sastavni deo prostorne kulturno-istorijske celine od izuzetnog značaja za Republiku Srbiju. Kada su, 24. maja ove godine, počeli „radovi“, Republički zavod za zaštitu spomenika kulture izdao je Rešenje o zabrani daljih radova na krovnoj konstrukciji. Gradska uprava Novog Pazara je tokom juna tražila izdavanje mera tehničke zaštite za rekonstrukciju Arap-džamije, da bi Republički zavod, u okviru objedinjene procedure, 22. juna 2018. godine, izdao informaciju o merama tehničke zaštite. Islamska zajednica u Srbiji se oglušuje na reakcije Zavoda, a zbog uklanjanja gromobrana, tokom jedne letnje nepogode, grom je vidno i bolno uništio deo minareta ove džamije. Kao da to nije bilo dovoljno, posle dva meseca, bageri su gotovo u potpunosti srušili ovaj vredni spomenik, a u lokalnoj javnosti se kao razlog za taj bestijalni čin pominje navodno iskopavanje kovčega sa zlatom i novcima lokalnih jevrejskih stanovnika Novog Pazara skrivenih tokom Drugog svetskog rata. No, čak i da ovo objašnjenje protumačimo kao mahalsku priču, ostajemo zetečeni dubinom mentalnog i moralnog ambisa koji zjapi iz ovakvog, dozvolite da kažem, umobolnog „poduhvata“. Pored okupacije gradskog trga i bespravne izgradnje objekta od gotovo 2000 kvadratnih metara, potom uzurpiranja jedinog preostalog aktivnog hamama (XVI vek) u Srbiji, slučaj uništavanja naše zajedničke imovine i vrednog istorijskog i kulturnog artefakta koji svedoči o dugoj tradiciji Bošnjaka i muslimana na ovim prostorima, najbolje ocrtava sliku tog čoveka koji ese diči nekakvim obrazovanjem, a pokazuje se nedostojnim vrednog nasleđa koje je bio u obavezi da čuva i brani, ako treba, i sopstvenim životom.

Na žalost, devastacija Arap džamije nije jedina u nizu vandalizama. Podsetiću, Novopazarce, pre svih, da su tokom “intervencija” na Lejlek džamiji uništeni originalni zid, nekoliko nišana (nadgrobnih spomenika), kao i da je popločano dvorište, čime se menja njegov originalni izgled. Potpuno rušenje Paričke džamije i njenog minareta, te izgradnja sasvim nove džamije umesto stare, ali i sklanjanje originalnih vrata i ugradnje klima-uređaja na zidove najvrednije džamije u Sandžaku, Altun-alem džamije, samo nastavljaju niz zločina nad našom zajedničkom imovinom i svedocima našeg identiteta. Ono što nije uradio ni jedan zavojevač i osvajač u istoriji dugoj nekoliko vekova, uradio je onaj koji nije imao ni trun savesti i svesti o nasleđu kao neobnovljivom resursu i najvećoj vrednosti na kojoj se temelji jedno društvo i jedan narod, a koje dugujemo budućim generacijama.

Iz perspektive nacionalističkih i šovinističkih nastojanja ove vlasti, postojanje posrednika za obavljanje prljavih poslova i uništavanje nacionalnih, etničkih i verskih prerogativa jedne nesrpske zajednice je, svakako, win-win situacija: uništili su još jedan u nizu istorijskih artefakta, a nisu isprljali sopstvene ruke, jer je to, bez mnogo buke, uradio “njihov čovek iz naših redova”. Naravno, kao svaki poslušnik i vazal, Zukorlić biva nagrađen potpunom podrškom u nakani da uzurpira i prigrabi Bošnjačko nacionalno vijeće i na taj način učvrsti kontrolu nad Sandžakom. Čak i političkom laiku postaje jasno da su svi mehanizmi koje država ima na raspolaganju podignuti na najveći stepen “borbene gotovosti” i da se ne preza čak ni od eksplicitnog kršenja zakona. A zašto se i ne bi kršio zakon kad će država, na koncu, dobiti najlojalnijeg i najefikasnijeg egzekutora u tihom, polaganom, mučnom i bolnom uništavanju Bošnjaka i bošnjačke tradicije i kuture.

Država se, dakle, brže-bolje organizovala i ponudila all inclusive paket svom potrčku. Prvo, lista okupljena oko Zukorlića dobija poseban tretman u suprotnosti sa zakonom i pravilnikom o radu Republičke izborne komisije, i to tako što se u radna tela zadužena za sprovođenje izbora imenuju funkcioneri stranke SPP, čiji je on predsednik. Pretpostavljate da ostale dve proglašene liste tu mogućnost nemaju, što ih stavlja u neravnopravan i inferioran položaj. RIK ovakav postupak brani nelegalno prikupljenim podacima o uposlenicima lokalnih samouprava, pri čemu je ustanovljeno da su neki od njih podržali jednu od dve preostale liste, te da zato nisu bili podobni!!!

Pored toga, van svih procedura i pravila, listi okupljenoj oko Zukorlića su odobrena sredstva za izvođenje infrastrukturnih radova u Novom Pazaru, što sigurno predstavlja jedan od najgrubljih primera mešanja države u izborne procese u Republici Srbiji, čije se vlasti hvale da živimo u pravnoj i demokratskoj državi. Mislim da je čak i neumesno da podsećam da infrastrukturna pitanja nemaju ama baš nikakve veze sa mandatima nacionalnih saveta nacionalnih manjina i da država, na ovaj način, krši sopstvene zakone i u potpunosti poništava i degradira institucije koje je sama stvorila i koje je dužna da poštuje. Nije tajna ni da se građanima obećavaju različite beneficije, da se glasovi i glasači „kupuju“ i zastrašuju da svoj glas daju Zukorliću.

Naravno, ovaj spektar aktivnosti na lokalu, propraćen je aktivnostima u medijima sa nacionalnom pokrivenošću pa smo svedoci da skoro da nema dana da nas ovaj vrli “akademik” ne zaskoči iz nekog od režimskih medija – Pink, Happy, Prva srpska TV. Tu, svakako, prednjači celonoćni rijaliti program u izvedbi rekordera u ljigavosti i beskičmenjaštvu, Milomira Marića, u kome Zukorlić laže bez zazora, izmišlja i mentalno onaniše, toliko da bi se i čuveni baron Minhauzen postideo. Izmišljotine o ISIS-ovim pretnjama za koje niko živ nije video dokaze, vređanje beskičmenjaka Marića koga naziva četnikom, što, naravno, ima za cilj da nas ubedi kako Don Orljeone „ima muda“ da mu saspe sve u lice, da svima saspe sve u lice, jer on je hrabar i ima stav i inegritet. Gledamo i ne verujemo sopstvenim očima i ušima dok slušamo ove lažne lekcije o moralu, dok istovremeno vređa svoje političke rivale, vređa i gadi svakoga za koga proceni da je potencijalno opasan po njegovu reputaciju. Kao vrhunac ovog jeftinog vodvilja, Zukorlić nam se vaspostavlja kao vrhovni autoritet jer se drzne da kritikuje Vladu Srbije, policiju i bezbednosne službe, ali uvek ide red kritike i dva-tri reda hvale, da bi sve začinio somnabulisanjem o pomirenju, pacifizmu i čovečnosti koja se retko viđa, ali istovremeno sipa uvrede i gadarije na račun one druge IZ i vernika koji nisu izabrali njega za sopstveno božanstvo. Na kraju, sve začini sa par nabubanih fraza koje je pokupio od svojih raznih mentora i uposlenika na Internacionalnom univerzitetu, gde je, uostalom, i doktorirao. Doduše, na tuđem radu. A, onda je sam sebe proglasio “akademikom”. Na svojoj sopstvenoj “akademiji”, naravno.

No, bio Zukorlić svoj lični ili bilo kakav drugi akademik, od ključne je važnosti da nam fokus ne pobegne sa suštinskog problema – ugrožavanja regularnosti samog izbornog procesa za nacionalne savete, ali, jednako i sa činjenice da se na ovaj način unosi nemir među Bošnjacima, ali i izazivaju tenzije između bošnjačke nacionalne zajednice i većinskog naroda. Ovako grubo i otvoreno mešanje (kvazi)države dodatno uzburkava strasti u već dovoljno uzburkanom i nemirnom Sandžaku, a situacija preti da se otme kontroli. Sasvim je izvesno da Bošnjaci žele jednak tretman sa svim ostalim građanima Srbije i najmanje što je potrebno u ovom času je osećaj statusa protektorata, te da se pitanja od životnog značaja za bošnjačku zajednicu rešavaju dekretima i depešama iz Beograda. No, mislim da ne bi bilo ni korektno – a ni sasvim tačno – da svu krivicu svalimo na Zukorlića i mentore u Beogradu, pošto ogoman deo odgovornosti za ovakvo stanju snose i oni koji biraju, podržavaju i bespogovorno slušaju naređenja svog vođe. Nisam sigurna da li veruju da će jednom, za nedela u kojima učestvuju, odgovarati pred narodom, ili – pre svega – pred Allahom pred čijim imenom padaju ničice, i ima li mesta pod kapom nebeskom gde će se sakriti od pravde Samilosnog.

Da su drugačije okolnosti i da su neki drugi i drugačiji ljudi na vlasti u ovoj imitaciji države, ja bih zagovarala dijalog, snažno i zdušno bih se borila za otvaranje neprijatnih i ponekad bolnih pitanja, sa ciljem da se dođe do optimalnih rešenja, apelovala bih da se do iznemoglosti traže pravi odgovori na goruća pitanja, ali ovako znam da ću „pucati u prazno“ i da niko ko želi normalna, zdrava, dugoročna i održiva rešenja za sve stanovnike Srbije, naprosto, nije sagovornik. Aleksandar Vučić i njegova vazda gladna i nezajažljiva kamarila, više puta su pokazali i dokazali da umeju da „gaje“ isključivo i jedino neprijatelje i/ili ulizice, da stvaraju i kreiraju atmosferu smutnje, podlosti, udvorištva, potkazivanja i otimačine. U takvim okolnostima, gde je sve stavljeno u službu eksplicitnog kriminala i višegodišnje pljačke države i njenih građana, nema mesta za glas razuma i dijalog. Jer, kakav Vučić, takav mu i Zukorlić.

P.S.

U trenutku dok sam pisala ovaj tekst, desetine pripadnika Zukorlićeve Stranke pravde i pomirenja, kao i jedan broj uposlenika IZ u Srbiji, nasilno su upali u salu Skupštine grada Novog Pazara i grubo prekinuli održavanje sednice koja je bila u toku. Ovaj besprizorni upad, i koškanje koje je usledilo nakon toga, predvodio je sin Muamera Zukorlića, Usame Zukorlić. Lokalni mediji izveštavaju da je bilo povređenih. Ja sedim u Beogradu i, osim reči, nemam ni jedan drugi način da se suprostavim crnom, bratoubilačkom scenariju koji preti mom rodnom gradu i narodu kome pripadam. A sve u saradnji i svesrdnu pomoć države koja bi trebalo da bude naša zajednička! Sandžak više nije samo zaboravljen, Sandžak je danas na korak od krvoprolića, a vi možete nastaviti s ćutanjem…

(Autonomija, naslovna fotografija: Medija centar Beograd)