četvrtak, 23. avgust 2018.

Uveče u emisiji televizije ATV „Direktan govor“ filozof Mikloš Tamaš Gašpar pominje konformizam mađarske inteligencije. Deca neuspele promene sistema ogrezli su u konformizmu. Privatno gunđanje, čantranje, privatno nezadovoljstvo, privid otpora… To je sve što je ostalo. Prisećam se ironične primedbe Bernarda-Anrija Levija: „Intelektualci u kućnim papučama koji se dure u cvetnoj bašti tranzicije, i ne primećuju da priča danas već govori o nečemu sasvim drugom. Intelektualci koji se praćakaju u klopci sistemskih političkih promena, oni moji su u socijalizmu još praktikovali kritiku, u višestranačkom sistemu su naprosto izgubili svoj osećaj kritičnosti. Prave se kao da u višestranačkom sistemu nema šta da se kritikuje. To je ona znamenita ‘hej-haj’ demokratija istočno-srednje-evropske inteligencije“.
Danas sam s popriličnom mukom pisao Nesahranjenu prošlost. Radio sam na detaljima scene s Ilonom.

petak, 24. avgust 2018.

Juče je na radiju Slobodna Evropa govorio Stjepan Mesić, bivši predsednik Republike Hrvatske. Fašizam je u ekspanziji širom Evrope, ali evropski političari oklevaju: zapravo, nisu u stanju da mu se suprotstave. Prisećam se Čerčilovih memoara, krajem tridesetih godina ista oklevanja su paralisala Evropu. Hoće li na evropsku scenu da stupi neki novi Čerčil? Danas je mogo teže sagledati stvari, jer fašizam ne predstavlja jedan Hitler, već anonimne snage. Pre nekoliko meseci (28. maja 2018.) za Radio Slobodnu Evropu govrio je Branko Horvat, mladi hrvatski pisac i sociolog. I on je ukazao na anonimne snage i konstatovao da kapitalizmu danas nije neophodna demokratija. A pogotovo mu nije potrebna nakon pada socijalizma – dodao bih ja. Demokratija se u postsocijalističkim zemljama pretvorila u remetilački faktor. Ko čini te anonimne snage? Možda baš naši dojučerašnji prijatelji? Ili oni koji priželjkuju više položaje, titule? Ili su te položaje već zauzeli, titule prigrabili, i imaju osećaj da su zauzeli svoja mesta u Nojevoj barci? Ili oni koji zavaravaju sebe da su u stanju realno sagledati našu situaciju? Ne znam. Ali sam siguran, da su putevi ka autokratiji popločani realnom politikom.

subota, 25. avgust 2018.

U Srbiji sevaju letnje političke munje. Ovih meseci pitanje Kosova se postavlja u novom pakovanju. Razgraničenje? Razmena teritorija? Nagodba? U stvari, samo novinari i političari govore o „novom rešenju”, međutim, koliko se ja sećam, tu ideju je prvi lansirao Dobrica Ćosić (1921-2014), kojeg deo srpske inteligencije naziva “ocem nacije”. On je o tome razgovarao i sa Zoranom Đinđićem. Prema Ćosićevim dnevničkim beleškama iz perioda od 2000. do 2003. godine (objavljene u knjizi U tuđem veku) sa predsednikom srpske vlade sastao se 14. decembra 2002. godine i, uz čašu vina, skicirao svoj plan podele Kosova. Jedna trećina da ostane Srbiji, a dve trećine treba prepustiti Albancima. Istovremeno, pozvao je predsednika vlade da se suprotstavi “rasrbljavanju” Vojvodine – dakle, prema Kosovu treba voditi „meku”, a prema Vojvodini „tvrdu” nacionalno-državnu politiku. Đinđić u svom pismu od 19. januara 2003. odaje priznanje Ćosićevom planu, i poslao mu je svoj plan u kojem, pored ostalog, piše i to da srpski entitet mora da bude konstitutivni faktor u ustavu Kosova, isto kao bosanski Srbi u Bosni, i ako to ne uspe, može da dođe u obzir teritorijalna podela. Posle Đinđićeve smrti, Ćosić i nadalje insistira na terirorijalnim podelama, tako je 2011. godine u intervjuu za agenciju Beta rekao da su podelu Kosova Slobodanu Miloševiću predložili Amerikanci, ali on je to odlučno odbio. Milošević je odbio, sad je pitanje ko će je prihvatiti. Neizvesnost je potpuna. To je takvo pitanje, s kojim bi političar mogao da upiše svoje ime u istoriju, ili da propadne. Ili-ili!

subota, 1. septembar 2018.

U ovim zloslutnim vremenima neizostavno moramo da se vratimo šezdesetosmaškim vrednostima i porazima. Bojim se da je u tim godinama nešto prekinuto, i da nismo našli nastavak. U tom kontekstu je i te kako vredna pažnje konstatacija Tonija Džada. Šezdesetosmaška levica – nažalost – u ovom velikom rasplamsavanju bila je prilično sebična, piše – ali ja se pitam – čime bi to bilo moguće objasniti? Prisećajući se tih vremena, moram reći da je u pokretu bila prisutna doza narcizma, odnosno, da su narcisoidni paraziti, hipertrofirajući kult privatizma izmislili pojam „eskapističke revolucije”. Ovaj kult je još uvek živ u hermetičkoj književnosti današnjice, i ne isključujem da je to jedna jedina stvar koja je iz šezdesetosme ostala.

subota, 8. septembar 2018.

Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić posetiće Kosovo. Pre toga spektakularna natezanja: ide – ne ide. Moje višedecenijsko iskustvo govori o tome, da u srpskoj naciji postoji neka vrsta žilavosti, ustrajnosti – vitalna nacija, vidim u njoj više energije nego u mađarskoj. O tome svedoči i prva polovina 20. veka. Nažalost, Srbija je na kraju veka odbauljala u klopku zvanu Kosovo, i dok se iz nje ne iskobelja, ne verujem da će njene pomenute vrednosti doći do izražaja. Vučić bi hteo da iz ove stupice izvede naciju. Ali – čini mi se – ni on nema hrabrosti ni da imenuje put koji vodi iz klopke. A nacija čeka da je neko povede, što uopšte neće biti lako, jer ista ta nacija sanjari o starim mitovima. A san i java dospeli su u međusobno brutalnu protivrečnost.

(Autonomija)
Preveo A. Vicko