ponedeljak, 30. jul 2018.

S bolom i s tugom primam k znanju da je nekad postojao jedan Novi Sad, neko vreme, kad sam mogao mirne duše da budem – Novosađanin. Ne idealizujem prošlost, samo bih podsetio da je u socijalizmu bila osetna ona linija razdvajanja između politike jednopartijskog sistema i gradske kulture. Bilo je, dakle, u kulturi skrivenih subverzivnih vrednosti, s kojima su stanovnici grada bili u dosluhu. Kultura je bila pribežište, skriveni izlaz, mala vrata kroz koja je bilo moguće uteći. Danas više nema izlaza, nema pribežišta, granična linija između kulture i politike je izbrisana. U Novom Sadu je sve bolnije i sve gore biti Novosađanin. Ne preostaje nam ništa drugo nego da gledamo s kakvim zadovoljstvom, s kakvim uživanjem seku stabla, kako trijumfalno ruše stare zgrade i dižu, grade nove, odurne, ružne luksuzne stambene blokove. To se Novom Sadu već dogodilo pre nekoliko decenija, ali tada se nije rušilo s toliko sladostrašća, toliko trijumfalizma. Na Trgu slobode nekad su bila stabla raskošnih krošnji, pa su ta glogova stabla posečena, gradski oci su kasnije na razne načine pokušavali da nadoknade što se nikad ne može nadoknanditi. Ovog leta beton varniči od vreline, vazduh, nepomičan, sanja o glogovim stablima, pomaljaju se šatori koji kao da nagoveštavaju afričku budućnost. Moguće je da bi u Africi ovi šatori bili lepi, ali u jednom podunavskom gradu nikako nisu. Beton varniči, za vreme katoličkog bogosluženja zidovi crkve Imena Marijina podrhtavaju od udara silne buke iz moćnih zvučnika. Neoplanta je postala grad-siroče kojem sam ipak, a ni sam ne znam zašto, odan i privržen: možda zato što se u tišini koja se posle ponoći kradom spušta na nekadašnji Trg Ferenca Jožefa, Franca Josefa i Franje Josipa – prema svedočenju požutelih razglednica nekad je glavni trg imao tri imena – lelujaju senke nepoznatih likova, upozoravajući potajno na skrivenu dušu grada. Osećam neku vrstu utehe dok dižem pogled prema vrhu tornja crkve Imena Marijinog, crkva još stoji neoštećena, ako ni zbog čega drugog, da bi je pokazivali turistima, kojima će jednom morati da ispričaju i to da su ovde nekad živeli i Mađari. Slušam zvon zvona crkve Imena Marijina, ta zvonjava me umiruje, ali u Katoličku portu stupam s izvesnom strepnjom, jer na poprištu moje mladosti tronuje fontanom nazvana, a seoskom valovu za napajanje stoke slična, neukusna rugoba koja nemilosrdno otkriva zašto propada ovaj grad. Da. Politika može da bude i ovakva, i onakva, dolazi jedna stranka, zatim druga, ali ukus ne zna za šalu, i u višestranačkom sistemu upravo je ukus okrnjen na najgrublji način. (…)

U snoviđenju, šetajući se na onom kraju Ćirpanove ulice koji se završava ćorsokakom, iznenada ugledam Ervina Šinka. Ulica mi se čini tačno onakva kakva je nekad bila, na obližnjem ćošku bio je zatvoren dućan ispred čijih vrata su radnici mlekare ranom zorom istovarili s kamiona mleko. Ako sam se baš pred zoru vraćao u svoj podstanarski sobičak u Ćirpanovoj, lako sam mogao da dignem flašu mleka, što i nije bilo tako teško, ulica je pred zoru bila pusta. Kao podstanar, bio sam drugi komšija Ervina Šinka. Flaše s mlekom bile su i u snu na svom mestu, taman sam se sagnuo da dignem jednu, kad se pojavio Šinko, hodao je polako, rasejano, kao neko ko i ne zna kud se zaputio. Odmah sam ga prepoznao po povijenom držanju tela, hteo sam da ga oslovim, ali nisam imao za to dovoljno hrabrosti. Pomišljam na to da prema sudu novosadskih gradskih otaca Ervin Šinko ne zaslužuje da jedna ulica bude nazvana njegovim imenom. Ovom “multikulturalnom gradu” koji stupa na evropske puteve, nije potreban Ervin Šinko, osnivač i šef Katedre za mađarski jezik i književnost novosadskog Filozofskog fakulteta.

utorak, 31. jul 2018.

Putujući gradskim autobusima slušam žalopojke saputnika. Nikad nisam u gradskom autobusu sreo nekog istaknutijeg gradskog funkcionera. Mada bi mnogo toga mogli da nauče na jednom takvom putu. Ali ipak neću da komentarišem današnje prilike, radije bih ostao kod Đule Krudija. “Sindbad, moreplovac, imao je osećaj da su se posle mnoštva neuspešnih i beznadežnih lutanja, crvene poštanske kočije sa svojim putnicima konačno zaputile kući.” Ovim redovima se Šandor Marai oprostio od Đule Krudija. “Sindbad se pak samo smeškao, jer je znao da treba blagovremeno otići iz jednog sveta s kojim više nemamo nikakve veze.” Nikog ne optužujem, pokušavam samo da svedem račune tog mnoštva neuspešnih i beznadežnih lutanja.

nedelja, 12. avgust 2018.

Čitam. Slavoj Žižek: Krhki apsolut. Iznenađujuća konkluzija: hrišćanstvo i marksizam morali bi da se bore na istoj strani barikade. Piše, nadalje, da se “marksizam može izvesti direktno iz hrišćanstva”. Čitajući kasnije jedan drugi Žižekov esej (Iskušenje kapitala) pomalo tmurno pomišljam na bližu prošlost. Sasvim lako može da se ispostavi da i nije bila tako slavna ta plišana revolucija koju smo sa toliko nade pozdravili. Na početku smo pomišljali na “socijalizam s ljudskim licem”, a zatim smo uveravali sebe da je moguć i “kapitalizam s ljudskim licem”. Žižek govori o naličju naše istorije: “… ´postojeći socijalizam´ je krahirao jer je u krajnjoj liniji bio tek jedan od pojavnih oblika, neka podvrsta kapitalizma, ideološki pokušaj da ´i vuk bude sit, a i ovce na broju´ – to jest da zbacimo kapitalizam, ali da pritom sačuvamo njegove najvažnije tvoračke elemente.” Ergo: plišana revolucija je vaspostavila kapitalizam. Da li je to bio plod našeg idealizma? Ovaj jezivi divlji kapitalizam?

(Dnevničke beleške – odlomci, preveo Arpad Vicko)