Šef srpske crkve nije izdržao. Pritisak stranačkih kolega je, mnijem, bio suviše jak, a neće biti ni da je njegov unutrašnji demon – valjda tako glasi srpski prevod reči daimonion – sedeo skrštenih ruku.

Tek, šef najveće verske konsocijacije u Srbiji se, opet, oglasio u vezi sa Kosovom. Kao što znamo, on nema nameru da se, na žalost verujućih, preseli na Kosovo i tamo, na blagoslovenoj zemlji, živi, propoveda i delom sledi Hrista, apostole i ostale udarnike hrišćanstva.

Kažem: na žalost, jer šta bi drugo običan vernik i mogao očekivati od prvog među verujućim Srbima, nego da ovaj, ne časeći ni časa, promeni destinaciju i odseli se tamo gde je Srbima najteže, pa da tamo, recimo, u svemu deli sudbinu sa verujućim narodom; da tamo, na „svetoj kosovskoj zemlji“, moli za oproštaj Albance kojima je učinjena nepravda, ali i da prstom upire na nepravde koje su nad Srbima počinjene; da propoveda jevanđelje među onima na severu koji su odnos sa Bogom sveli na „dođeš mi, dođem ti“; da podmetne vlastita leđa i podupre zemaljsku pravdu, kad je već nebeska po ko zna koji put izneverila; da floskule o svetinjama zameni rečima podrške životu; da napravi koaliciju i sa kosovskim muftijom protežira aktivnu koegzistenciju; da među Albancima traži saveznike kako bi zajedno branili prava, slobodu i nezavisnost svakog pojedinca, ma koje on vere i nacije bio; da….

Ali, ne. Umesto da navuče sandale, uzme komad leba i vode, kako to već priliči onima koji su se zavetovali na skromnost i alocira se u taj „naš Jerusalem“, on radije bira siguricu. On bi radije da sedi na bezbednoj udaljenosti od Kosova i tu, u Beogradu, drami nad sudbinom kosovskih svetinja, prosipa nebuloze o moštima i molitvama Gospodu koji je, kako stvari stoje, već odavno okrenuo leđa svom projektu i negde u dubokom ladu ladno troši ladno pivo, potpuno gluv na apele šefa srpske crkve.

A ovaj se, u nedostaku nečeg boljeg i pametnijeg, uzda u narodnu mudrost: što se silom otme, silom će se i vrnuti. A dok sila ne promeni stranu, Srbima valja da budu strpljivi i, kao Jevreji, čekaju dve hiljade godina da povrate Kosovo.

Nema te narodne mudrosti koja Srbiji može pomoći u toj nemogućoj misiji. Ona bi, međutim, mogla biti od koristi šefu crkve. Jer, kako narodna mudrost veli – bolje je svašta jesti, nego svašta govoriti.

(Autonomija)