Garant da će cela Srbija iduće godine biti na afričkoj šljivi. Krv će, poput bujice, teći venama Srpkinja i Srba, životna snaga će nadimati grudi njenih sinova i kćeri, poslovi će se svršavati, maltene, sami od sebe, privreda će biti u konstantnoj erekciji.

Iduće godine Srbija će, po rečima Aleksadra Lupusa Maximusa, postati najseksipilniji i najatraktivniji region za ulaganje u ovom delu Evrope i svemira. A kako i ne bi. Radna snaga je ovde jeftina, disciplinovana i ne pita za radno vreme. Niko ne može, pohvalio se onomad Maximus, toliko da sroza prava radnika, koliko mi to možemo. Na tome elementu će se, valjda, i temeljiti naš ekonomski bum i naša privredna elevacija. Na srozavanju.

Nemam pojma kako su se osećali srbijanski medicinari kada su, pre neki dan, u Palati Srbija bili prinuđeni da slušaju Vučića. Možda se nekima od njih i slošilo kada su, recimo, čuli da će Srbija iduće godine postati investicijski raj i pravi magnet za strane radnike. Pretvorena u balkanskog tigra, Srbija će uvoziti radnike. Da li iz Moldavije ili iz neke druge zemlje, to veliki vođa još nije odlučio, a nije ni mogao, jer je trenutno zabavljen jednim krupnijim pitanjem – Kosovom. Vrlo je moguće je da će izbor pasti na Moldaviju, siromašnu i po korupciji Srbiji veoma sličnu zemlju, čije stanovništvo pritisnuto bedom gleda da na sve moguće načine iz Moldavije ode što pre. Prema podacima Unicefa, oko 90 odsto mladih Moldavki i Moldavčana želi da ode. Slična je, kontam, stvar i sa mladim Srbima i Srpkinjama.

Verujem da je među 100 najboljih diplomaca bilo i onih koji su istog trena, kad su čuli šta Maximus drobi, poželeli da su na nekom drugom mestu, daleko od Srbije, negde gde političari ne smaraju diplomce svojim halucinacijama. Doduše, uvaljujući diplomcima ugovore o radu, Vučić je rekao i nešto što je blisko stvarnosti – nemoguće je u potpunosti sprečiti odliv mladih ljudi. Problem Srbije je, međutim, u tome što nema šta da ponudi mladim ljudima da ostanu, ali ni onima koji su otišli, da se vrate.

Nikoga nikakvi ugovori o radu neće zadržati u Srbiji, ako ona nastavi i dalje da tone u korupciju, nepotizam, nepravdu i demagogiju. Jedan deo mladih ljudi, gonjen profesionalnom ambicijom, odlazi u svet da se tamo oproba sa najboljima. Međutim, većina ljudi odlazi zato što želi ono što u Srbiji već dugo nije moguće – pristojan život.

Emigracija radno sposobnih i visoko obrazovanih govori o mnogo čemu, a ponešto i o rđavo postavljenim prioritetima. Očigledno je da srbijanski prioritet nije bio produktivno upošljavanje visokoobrazovanih mladića i devojaka. Već dvesta godina srbijanski upravljači koriste jednu te istu foru – kad god Srbija treba da se uredi i upristoji kao dobro mesto za život, uzavrele se patriote sete napaćene braće na Kosovu, pa se, onda, celokupna energija usmerava u pogrešnom pravcu i fokusira na pitanje kolika treba da je Srbija, e, da bi u njoj živeli svi Srbi. Pitanje kakva nam treba Srbija se potiskuje, marginalizuje i, jednostavno, doživljava kao nepotrebna politička sitničavost.

Fokusirajući se na teritorije i državne granice, Srbija nije uspela da reši ni jedno svoje vitalno pitanje. Štaviše, samo je pojačala uverenje ljudi da svoju životnu priliku i sreću treba da potraže na nekom drugom mestu.

Otkako je zaseo na vlast Vučić neprestano obećava bolji život, ali taj bolji život nikako da se ostvari. Svaki put kada njegovo ostvarenje pomeri u budućnost, Vučić u bolji život unosi sve fantastičnije elemente. Ako do sada niste uklapirali, valjda vam je sada jasno da ćemo posle 2020. godine živeti kao u bajci.

Znate, već kojoj. Onoj, Vučićevoj.

(Autonomija / foto: pixabay)