Tvit ministra Nenada Popovića, u kojem traži da se stopira uvoz gej-slikovnica iz Hrvatske, s pravom je postao predmet javne pažnje. Pažnju, međutim, treba obratiti i na činjenicu da funkcioneri Vučićevog režima uspostavljaju – u svoju i naravno u korist režima kojemu služe – novi ideološki obrazac.

Navešću dva primera, kao ilustraciju pomenutog obrasca. U prvom je glavni junak gradonačelnik Novog Sada, a u drugom ministar za inovacije. Pre izvesnog vremana Vučević je, reagujući na jednu sudsku odluku, sudijama postavio dva pitanja: kad će početi da sude po zakonima, pravu i pravdi i kome oni, zapravo, služe – narodu ili lopovima?

Drugi primer se tiče ministra Popovića. Njemu se nije dopala gej-slikovnica koja je nedavno promovisana u Centru za kulturnu dekontaminaciju, pa je na svom tviter nalogu zatražio da se stane na put onima koji žele da nas ubede da je u redu da „Roko ima dve mame, a Ana dvojicu tata”.

Svesni da će njihove izjave izazvati reakcije javnosti, ova naša dva junaka su, u nameri da te reakcije ublaže, poručila da ne govore iz pozicije gradonačelnika, odnosno ministra, nego iz pozicije običnog građanima.

Mene, da to odmah kažem, ne interesuje, a verujem da u tome nisam usamljen, šta o slikovnicama i funkcionisanju sudova privatno misle građani Vučević i Popović. Prvi je gradonačelnik, a drugi ministar, i to su jedine, u ovom slučaju, relevantne činjenice. One se ne mogu zanemariti i zato se valja zapitati kako je moguće da gradonačelnici i ministri u javnosti istupaju kao privatne osobe i da u njoj, toj javnosti, zastupaju svoje privatne nazore i interese? Zar oni, kao funkcioneri, nisu dužni da deluju u korist javnog dobra?

Naravno da su dužni. Niko ne očekuje od ministara da podupiru homofobične sentimente, a od gradonačelnika da dovode u pitanje nezavisnost sudstva i podrivaju podelu vlasti. Ukoliko, pak, žele da javno deluju u skladu sa svojim privatnim uverenjima, oni to mogu, ali pod uslovom da pre toga podnesu ostavke na funkcije na kojima se trenutno nalaze.

Ni Vučeviću ni Popoviću, međutim, tako nešto ne pada na pamet. I jedan, i drugi, dobro znaju da, kao privatne osobe lišene uticaja koje javna funkcija nosi sa sobom, ne izazivaju nikakvo medijsko interesovanje. Zato su i posegnuli za rešenjem koje nije inteligentno, ali je sa stanovišta neodgovorne vlasti korisno. A rešenje se sastoji u izlasku iz javne funkcije, odnosno u povratku javnog funkcionera na poziciju privatne osobe (roditelj) i običnog građanina. Retorička funkcija ovih uloga je da gradonačelniku i ministru omoguće da se neodgovorno ponašaju i daju izjave kakve, kao javni funkcioneri, ne bi smeli.

Dobro je to što su se u javnosti u oba slučaja čuli kritički tonovi, ali je loše što su sankcije izostale. Barem je tako bilo u Vučevićevom slučaju, pa je za očekivati da će izostati i u slučaju ministra Popovića. Eni Brnabić je, na primer, imala puno razumevanja za Vučevićevu frustraciju. Lupus Maximus samo što nije pohvalio svog stranačkog druga, jer se ovaj, eto, usudio da glasno izgovori ono što, po Maximusovom proračunu, zna i 99 posto građana Srbije.

Vučević i Popović svojim ponašanjem, a Brnabić i Maximus svojim razumevanjem, doprinose  uspostavljanju jednog veoma štetnog obrasca, obrasca koji javnim funkcionerima omogućuje da se na pozicijama na kojima se nalaze ponašaju kao privatne osobe. Ako takvim ponašanjem dovode u pitanje pretpostavku nevinosti, nezavisnost sudstva, podelu vlasti i jednakost građana, nema veze. Sve su to, jel’te, irelevantne i nevažne institucije. Ako nakon njihovih izjava građani, na primer, nisu u stanju da odrede šta je u datom trenutku zvanična politika i kuda ona vodi – tek je to nevažno.

Važno je da to zna Maximus, jer njegovoj vlasti i pogoduju evakuacije iz javnih funkcija.

(Autonomija / foto: Beta)