Balkan je uvijek bio poprište nadmetanja velikih sila i često, u tom metežu, gubio uvid u značaj regionalne solidarnosti; ne samo ekonomske i političke, nego i bezbijednosne, kaže za Pobjedu predsjednica Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji Sonja Biserko. Ona podsjeća da je Evropska komisija u svojoj Strategiji o proširenju na Zapadni Balkan upotrijebila termin “zarobljene države”, čime je sugerirala da zemlje regiona još uvijek nijesu konsolidovane ni u smislu unutrašnje, ni u smislu vanjske dinamike.

“Tokom tranzicija, balkanske zemlje nisu uspele da stvore demokratski okvir koji bi garantovao razvoj, suštinsku stabilnost, pravnu državu, pluralizam i poštovanje ljudskih prava”, kaže Biserko. “Iako deklarativno opredeljene za demokratiju i članstvo u EU, političke elite regiona nisu pokazale spremnost da se pozbave suštinskim problemima svojih društava. Umesto toga, orijentirale su se na vlastite interese i, ne razmišljajući mnogo o posledicama, obično tražile i nalazile svog stranog mentora”.

POBJEDA: Ko je trenutno “strani mentor” Srbiji, znate li?

BISERKO: Rusija veoma vešto koristi frustraciju Srbije i činjenicu da Beograd nema jasnu viziju vlastite budućnosti; manipuliše pravoslavljem, kao i pitanjem statusa Kosova. Jedna od glavnih poluga ruskog uticaja u Srbiji je podrška koju Moskva pruža Beogradu u sprečavanju Kosova da stekne dalji međunarodni legitimitet. U tom smislu, Beograd je postao veoma značajna ruska uporišna tačka u odmeravanju snaga Rusije i Zapada.

Sa druge strane, povećavanje zapadnog pritiska na Rusiju podrazumeva pojačano rusko prisustvo na Balkanu. Srbija, Republika Srpska, Crna Gora i Makedonija i dalje su ruski prioriteti. Pritom, pritisak na Srbiju se stalno povećava. Uostalom, pogledajte samo poslednje izjave Aleksandra Dugina, koji odnedavno drži predavanja u Institutu za geopolitiku u Beogradu, a koji kaže da bi uključivanje Srbije u evroatlantske integracije značilo “gubitak cele zemlje, ne samo gubitak Kosova”. Dugin navodi da bi Rusija, ukoliko bi se Srbija priključila ruskim integracijama, Kosovo preuzela kao svoj problem.

“Kosovo”, kaže Dugin, “tada postaje pitanje Rusije, odnosno Rusija postaje jamac teritorijalnog integriteta Srbije”.

POBJEDA: Slične “konstruktivne predloge”, i to doslovno sa istih moskovskih adresa, stizale su i uoči učlanjenja Crne Gore u NATO. Moze li vlast u Beogradu izvući pouke iz događaja u Crnoj Gori od 16. oktobra 2016?

BISERKO: Mogla bi. Međutim, problem je to što od Crne Gore nisu odustale ni Moskva ni Beograd. Iako su zvanični odnosi Beograda i Podgorice korektni i stabilni, sve što se događa na drugim nivoima ukazuje na jasne velikosrpske pretenzije koje se ne bi smele gubiti iz vida.

POBJEDA: Mislite na…

BISERKO: Mislim, na primer, na ulogu Srpske pravoslavne crkve, koja neprekidno osporova crnogorsku državnost. SPC je nedavno promenila ime u SPC-Pećka patrijaršija, čime je dosadašnja titula poglavara srpske crkve promenjena: naime, on je sada patrijarh i «pomorskih zemalja», što nosi snažnu političku, teritorijalnu, identitetsku i nacionalnu konotaciju.

Pored SPC, ne sme se izgubiti iz vida ni uloga srpskih obaveštajnih službi koje su povezane sa ruskim, što se videlo i oktobra 2016, tokom pokušaja terorizma u Podgorici.

Srbija, pre svega predsednik Aleksandar Vučić, mora da donese odluku koja će imati dalekosežne posledice po budućnost ne samo Srbije, već i regiona. Vučić mora da pokaže da stvarno želi evropsku Srbiju, te da da u tom smislu hrabro iskorači. Njegova nedavna poseta SAD očito je po njega bila razočaravajuća.

POBJEDA: Zašto?

BISERKO: Zato što se nisu ostvarila Vučićeva očekivanja kada je reč o podeli Kosova. Sa druge strane, ako pogledate društvenu atmosferu i rezultate unutrašnjeg dijaloga, Vučić danas objektivno nije u zavidnoj poziciji: Beograd može da očekuje kontraudar i unutar Srbije, ali i izvana.

POBJEDA: Na što tačno mislite kada govorite o “udarima izvana?

BISERKO: Rusija je veoma lako osvojila “srca” na Balkanu nakon što je, pritisnut krizom, Zapad 2008. smanjio svoje prisutvo u regionu, prebacujući proširenje EU na na sporedni kolesak. Pokazalo se da je to bila kardinalna greška EU! Naime, region je u međuvremenu skliznuo u regresiju, tražeći oslonac na drugim stranama – u Rusiji, Kini, Turskoj, Emiratima… Pritom, jasno je da Moskva nije zainteresovana za razvojne projekte, nego pre svega za opstrukciju evropskog razvoja zemalja Balkana. Ruska “meka moć” prodrla je u sve sfere javnog života.

POBJEDA: Gdje konkretno?

BISERKO: Od kulture i medija, do sfere političkog života. Nesposobnosti i nespremnosti srpskih elita – ali i ostalih u regionu – da prihvate evropske vrednosti tržišta, pluralizma, tolerancije, pravne države, ljudskih prava, Rusiji olakšava “posao”.

Bez obzira što i EU prolazi svojevrsnu krizu, Evropa ipak promoviše i uživa najveće demokratske standarde i jedini je kontinent koji je uređen i koji funkcioniše po jasno definisanim pravilima.

POBJEDA: Kada ste rekli da, uprkos članstvu u NATO, Crna Gora još nije izašla iz zone “malignog uticaja Moskve”…

BISERKO: Rekla sam i ponavljam: interes Rusije za Crnu Goru ne slabi, baš kao što ne posustaju kanali za njenu destabilizaciju. U svom “bratskom uplitanju” Rusija, bojim se, ni ovoga puta neće prezati da koristi kako Srbiju i Republiku Srpsku, tako i neke centre u Crnoj Gori – od dela crnogorske opozicije i SPC, do određenih obaveštajnih krugova. Iako mala zemlja, Crna Gora je, zahvaljujući pre svega državničkoj zrelosti Mila Đukanovića, do sada ipak uspešno uspevala da se odupre svim pritiscima. Nadam se da će i sada u tome uspeti. U svakom slučaju, mora se biti veoma oprezan i ništa ne prepustiti slučaju.

POBJEDA: Šta se ne smije prepustiti slučaju?

BISERKO: Pojedini zapadni analiticari, ali i značajni mediji sa Zapada, s pravom kažu da su predstojeći predsjednicki izbori u Crnoj Gori zapravo novi “izbor izmedju Istoka i Zapada”, vrsta referenduma o budućnosti Crne Gore…. Dugo je Crna Gora pripremala svoj put ka EU, pa sada mora voditi računa o “podzemnim stenama” koje ga ometaju. Zato i kažem da se u periodu pred nama mogu očekivati udari kako na unutrašnjem i regionalnom, tako i na širem planu. Lično, ubeđena sam da ništa neće dovesti u pitanje evroatlansko opredeljenje Crne Gore, ali se ipak javnosti mora objasniti o kakvim je izazovima i opasnostima reč. I to ne samo po Crnu Goru, već i po ceo region.

PODRŠKA MANJINSKIH PARTIJA ĐUKANOVIĆU DOKAZ JE DA JE CRNOGORSKO DRUŠTVO NAJTOLERANTNIJE U REGIONU

POBJEDA: Kandidaturu Mila Đukanovića su, pored Socijaldemokratske CG, jednoglasno podržale stranke Bošnjaka, Albanaca i Hrvata u Crnoj Gori. Kako to objašnjavate, posebno u svjetlu činjenice da je takav slučaj bezmalo jedinstven na Balkanu?

BISERKO: To što su Đukanovićevu kandidaturu podržale manjinske partije svedoči pre svega o tome da je crnogorsko društvo najtolerantnije u regionu; međuetnički i verski odnosi u Crnoj Gori mogu poslužiti za primer. Istovremeno, podatak koji navodite dokazuje da je aktuelna crnogorska vlast pronašla modus vivendi koji garantuje balans izmedju većinskog naroda i manjinskih zajednica. Međutim, ne bi se smeli zanemariti ni određeni incidenti.

POBJEDA: Kakvi incidenti?

BISERKO: Ne zaboravite da je visoki funkcioner Bošnjačke stranke – mislim na gradonačelnika Plava – nakon posete Rusiji i susreta sa Kadirovim 2016, od svoje partije tražio da, umesto sa vladajućom većinom čiji su deo, formira vlast sa strankama osumnjičenim za učešće u pokušaju drževnog udara. Hoću da kažem da bi eventualno cepanje Bošnjačke stranke i njihovo uskraćivanje podrške Milu Đukanoviću moglo biti jedan od mogućih pravaca delovanja Rusije u narednom periodu. Nažalost, nisam sigurna da sve crnogorske opozicione partije imaju u vidu opasnost novog mešanja Moskve u crnogorske političke prilike i procese, odnosno, plašim se da ne shvataju da je podela regiona na interesne sfere izuzetno loša za zemlje Zapadnog Balkana. Evropska formula jedini je izlaz za države Zapadnog Balkana.

(Tamara Nikčević, Pobjeda)