četvrtak, 8. mart 2018.

(…)

Ojužilo je, sprema se proleće, sve sam više raspoloženiji da se prošetam gradom. Prošetao bih se njegovim ulicama – da taj grad nije toliko prljav. Veoma me rastužuje što je grad sve prljaviji. Mogao bih da kritikujem javna komunalna preduzeća, ali ipak neću, radije pomišljam na građane. Ako građani ne mogu da odbrane svoj grad od prljavštine, nema javnog komunalnog preduzeća koje bi bilo u stanju da uvede red. Sedim na jednoj klupi, na susednoj jedna devojka i jedan momak jedu burek. Farmerice su im po poslednjoj modi iskrzane, odrpane, i frizure su im posve identične onima koje njihova generacija nosi u Beču ili u Berlinu. Markirane jakne svedoče da nisu iz siromašnih porodica. Papirnu vrećicu, u koju je burek bio zapakovan, nehajno zgužvaju i bace pod klupu. Svega nekoliko metara dalje, stoji prazna korpa za otpatke. Možda bih mogao da ih upozorim na tu okolnost, to jest na korpu za otpatke, ali sam se predomislio, jer sam u gradskim autobusima primetio da će se samo narugati onima koji se usude da upozore nekog na civilizovano ponašanje. A često mu biva priprećeno i fizičkim obračunom. O psovkama da i ne govorim. Većina putnika, pognute glave, ćuti. Prave se kao da nisu ništa čuli. Ove scene nikako ne mogu da zaboravim, jer se trenutno čitavo društvo ponaša kao da ništa ne čuje i ne vidi. A u intelektualnoj sferi solidarnost je potpuno iskorenjena, pa me i ne čudi što su pisci i umetnici izgubili ugled. Zašto bi ih društvo cenilo, poštovalo, kad se ni oni međusobno ne poštuju. Zato ne mogu da grdim ni političare, oni su u dlaku isti kao mi, s kojim pravom bih mogao tražiti od njih da budu bolji od nas. Zato i ne kritikujem Gradsku čistoću. Često viđam “đubretare” kako se ljute što građani ne odlažu smeće u podzemne kontejnere, nego ga odlažu pored njih. Posmatram taj prljavi grad i pomišljam da je zapravo to najautentičniji sociološki nalaz o Novom Sadu. Takvi smo. Nama ne bi bilo od pomoći ni najpreciznije prusko javno komunalno preduzeće! U ovom gradu odrastaju generacije – bez urbane kulture. Ako zaista hoćemo da budemo kulturna prestonica Evrope, trebalo bi pre svega izdati jedan mali priručnik pod ovim naslovom: Novi Sad – za početnike.

petak, 9. mart 2018.

Približava se 15. mart. Kad god napišem reč nacija, činim to uvek s izvesnim rezervama. Pomišljam na pesnika Mihalja Babiča: ovu reč trebalo bi napisati skromno, onako kako ju je on pisao, samo što je to u ovoj kakofoniji i halabuci skoro nemoguće učiniti, jer će ona dobiti, nezavisno od naše volje, prizvuk na koji nisam računao. Danas su pojam nacije prisvojili nacionalni špekulanti. U osamdesetim godinama sam još verovao da će mi reči Monteskijea biti dobri orijentiri. “Ako bi nešto koristilo mojoj naciji, a nanelo štetu nekoj drugoj, ne bih to preporučio mom vladaru, jer sam u prvom redu čovek i tek potom Francuz; nužno sam čovek i slučajno sam Francuz.” Južnoslovenski ratovi u devedesetim godinama, te u najnovije vreme razbuktale nacionalističke strasti stavljaju plemenitu patinu ove rečenice na i te kako ozbiljnu probu. Ustuknem ispred ovih reči. Nacionalističke strasti? Nije precizan ovaj izraz. Jer i te strasti su već izanđale, pretvorile su se u podmukle kalkulacije. Uzalud ih na sav glas ponavljaju lovci na uspehe, rečenice ostaju monotone, sive, ne predstavljaju nikakvo uzbuđenje. Deluju krajnje rutinirano. Suptilno značenje pojma nacije sasvim se istrošilo, kao što se istrošio i patos pojma “građanin sveta”; i jedan i drugi pojam našli su se na rasprodaji. Nude ih za male pare kao partijski bofl. Ne mogu da se identifikujem ni sa okretnim, veštim, okorelim ali neobrazovanim nacionalistima, ni sa nešto obrazovanijim, grozničavim, snobovskim građanima sveta. Zato se i osećam sve suvišnijim. I ne stižem dovoljno da citiram Muzila koji je jednom zabeležio: “Oni kojima nacija naprosto ne postoji, previše olakšavaju sebi. Ali i oni kojima nije poznat ideal nadnacionalnosti, biraju previše jednostavno rešenje” – pisao je aujstrijski pisac. Dakle, nacionalizam usmerava ka ovakvim, jednostavnim rešenjima, ali i to vredi samo u kontekstu prethodne rečenice: nikako ne bih mogao da pišem toliko sterilnu i hermetičnu prozu u kojem bi nacionalni identitet bio proglašen nepostojećim. I ja sam se ironično izražavao o onim “kosmopolitama” koji na bilo kojem aerodromu izvlače iz kofera svoje korenje i u istom trenu se osećaju kao kod kuće. Ali šta vrede koreni ako se krošnja smežura, a cvetovi uvenu? Nije slučajno Danilo Kiš toliko pominjao kestenova stabla. Obratimo samo pažnju na njegove konusne cvetove koji pokazuju prema nebeskom svodu. A u olujna vremena koreni iščupanog drveća pokazuju prema nebu, jer drveće i biljke znaju nešto što čovek ne zna. Uostalom, o nacionalnom pitanju nisam razmišljao i besedio sedeći pored peštanskih kamina, niti u baštama budimskih vila. Nisam počupao svoje korene u času velikog iskušenja: za vreme jugoslovenskih ratova ostao sam kod kuće, nisam nikud bežao. Za vreme vazdušnih napada NATO-snaga ni na jedan sat nisam se odvojio od svoje zajednice, ali istovremeno priznajem da smo u današnjem globalizovanom svetu osuđeni na neprestanu otvorenost, nemamo kud da pobegnemo, nema ostrva, nacija više ne može da bude ostrvo, i u toj situaciji ne mogu da se pomirim s harmoničnim spletom nacionalnog i nadnacionalnog, moju uobrazilju i moje rečenice uobličava neprestana borba ta dva pola. Proživljavam njihov permanenti konflikt, i ova prinudna situacija me čini detetom ovog vremena.

subota, 10. mart 2018.

S Andrašem Urbanom sedim u obližnjem kafeu. (…) Kažem mu da već mesecima nisam sreo novosadskog intelektualca, da zapravo i nemam o čemu ni sa kim da razgovaram. I oni koji bi me eventualno mogli razumeti, nalaze se u istom položaju kao i ja: zatvaraju se u svoje sobe, ili preduzimaju duge, samotne šetnje. Ali, o čemu bismo i razgovarali? Da se požalimo na javni život? Ili da se pravimo da nas ne zanima svet kojim smo okruženi, i da razgovaramo o Prustu? To bih nekako i mogao podneti, mada znam da bi i to bila samo lakrdija, recimo poštena lakrdija. Lakrdijašenje snobova. Postoji, dakako, i mnogo gora varijanta, malo se vajkamo, prenemažemo, a onda preperičavamo jedni drugima kakve lepe, lilave boje blistaju u romanu Iksa-Ipsilona.

Uveče s Borom Babić, direktorkom Akademske knjige u obližnjoj Savoci. Baš mi prija da izađem iz sobe, jer čitavo popodne slušam lavež psa u stanu iznad nas. Moja nova knjiga, Novosadski dnevnik 1991-2017, nalazi se već u štampariji, gotova je već i omotnica. Uzbuđen sam, kao i uvek, kad mi neka knjiga uđe u štampu. Razgovarmo o Tišmi, o maćehinskom odnosu nadležnih prema njegovim delima. Naravno, jedan tamburaški orkestar je mnogo važniji, nažalost živimo u takvom svetu. Šta bi o tome rekli novosadski građani koji su ovde živeli pre sto godina, i koji su pomagali kulturu i obrazovanje? U izdanju Akademske knjige pojavio se na srpskom jeziku roman Petera Esterhazija, Dnevnik o gušterači, u prevodu Arpada Vicka. Posle mađarskog izdanja knjiga je više od mesec dana ležala na mom stolu, nisam imao snage da je uzmem u ruke. Bio sam obuzet iracionalnim mislima: pomislio sam, ako pročitam knjigu, Peterova smrt će biti konačna.

Preveo Arpad Vicko
(Autonomija)