Treba li da budemo ponosni na Srbiju? Ne treba. Politička zajednica koja ograničava slobodu ne zaslužuje poštovanje građana, nego njihov prezir.

Pre neki dan Vladan Vukosavljević, ministar kulture i informisanja, nešto je u Večernjim novostima spikao o potrebi države da vodi računa o ćirilici. O tome šta bi država trebalo, odnosno ne bi trebalo da radi, postoje različita mišljenja. Ministar i njegova ekipa misle da je zadatak države da protežira ćirilicu i da joj na razne načine – normativno, finansijski, propagandno – pogoduje. Bez državne protekcije ćirilici se, kaže ministar, loše piše. Jednog ćemo se dana, veli on, probuditi i shvatiti da ćirilicu svi znaju, a da je niko ne koristi.

Pa, u čemu je problem? Ako ljudi znaju i jedno, i drugo pismo, a iz nekog su se razloga i bez ikakve prisile, odlučili za latinicu, u čemu je problem? Kojim će se pismom svako od nas služiti, to je stvar naših preferencija, a ne stvar ministarstva kulture, vlade i države. Bilo kakva njihova intervencija je nepoželjna, zato što se njome sužava prostor naših moralnih izbora. Ćiriličarima na čelu sa ministrom, međutim, na pamet ne pada da su mere državne protekcije ćirilice nemoralne. Ako im je doista stalo do funkcionalnosti i dugovekosti ćirilice, onda tu funkcionalnost i dugovekost treba zasnovati na slobodnom izboru pojedinca, a ne na nasrtljivosti države. Pojedince, opet, ništa tako snažno neće vezati za ćirilicu kao činjenica da su je sami izabrali. Dakle, nikada neće svanuti ono jutro koje ministar pominje u intervjuu, jutro u kome će svi znati ćirilicu, ali se niko njome neće služiti. To, jednostavno, nije tačno. Ljudi će koristiti ćirilicu zato što im je više stalo do slobode, nego do identitetski usrećiteljskih akcija države.

Slična stvar je i sa natalitetom. O tome kako podići natalitet nedavno je pametovao i Lupus Maximus. Do sada smo se na tu temu naslušali svakojakih gluposti, a Maximus, jednostavno, nije mogao da se uzdrži. Niko mi neće, poručio je, soliti pamet o pravu na rađanje. Šteta. A baš sam pomislio kako će naše vrle rodnoravnopravke hrabro posegnuti za solnicom. Recimo, Zorana Mihajlović, ali od nje ni traga, ni glasa. Lako je pogubljenom patrijarhu izaći na crtu, ajd ti, sad, izaći na crtu Maximusu, kad zapadne u loš trip i neće ni ono što ‘oće.

Elem, Maximus je naciji objasnio gde i čemu vodi upražnjavanje seksa kao rekreacije, ali nije objasnio zašto Srbi i Srpkinje neće da rađaju. Pominjao je državne subvencije i računao koliko će para za koliko dece dobiti roditelji, pa se iz toga može izvesti posredan zaključak da neosoljeni Vučić ekonomske razloge smatra ključnim za pad nataliteta. Bedne ekonomske prilike i bedna primanja svakako da utiču na odluku partnera da rađaju. Prebacivati im, međutim, samoživost, kao što je to učinio Maximus, zato što ne žele da se rađanjem zakopaju u bedu, potpuno je nebulozno. Vučiću i njegovoj supruzi ništa ne stoji na putu da imaju i fudbalski klub dece, ako to žele i ako su u stanju da im obezbede bezbrižno detinjstvo. Onima koji to nisu u stanju nikakve bezobrazne i nebulozne opaske o samoživosti nisu potrebne.

Uostalom, problem nije samo u tome što ljudi neće da rađaju u Srbiji, nego i u tome što u sve većem broju u njoj ne žele ni da žive. Vučić, kao i oni pre njega, nije uspeo da od Srbije napravi dobro mesto za život. Kad godinama čekaš na posao i vidiš kako ga, preko partijske knjižice, dobijaju neki drugi, onda jednostavno poželiš da odeš. A onima koji odlaze pun je kufer i ćirilice, i Kosova, i Aleksandra Vučića, i Ivice Dačića, i Eni Brnabić, i Zore Mihajlović, a da Vulina, Đurića i ostale postere ovog režima i ne pominjem.

(Autonomija)