Biće to susret za istoriju, svetski događaj broj 1, duel frizura, razgovor “mentalno poremećnog gangstera” i “raketaša”, kako su nedavno Kim Džong Un i Donald Tramp nazvali jedan drugog.

Američki predsednik Donald Tramp prihvatio je izazov koji mu je ponudio severnokorejski lider Kim Džong Un i bez velikog razmišljanja pristao na direktan susret do kraja maja. Čini se da je Tramp iznenadio i mnoge u sopstvenoj administraciji; državnog sekretara Reksa Tilersona svakako. Tek što je Tilerson rekao da su direktni razgovori “daleko i da tu treba biti realan”, Tramp je saopštio da će se sresti sa Kim Džong Unom. Tipično za njega.

Tramp verovatno misli da su direktni susreti najbolji način za rešavanje problema. U kampanji je rekao da bi on to sa Severnom Korejom rešio samo kad bi on i Kim seli da pojedu po pljeskavicu i tako započeli direktni dijalog. I evo sad mu se ukazuje prilika. Kim je ponudio susret, za sada ne znamo ni kada tačno, ni gde, ni kako, a kamoli šta će tu da se jede. Vašington i Pjongjang verovatno ne dolaze u obzir. Švajcarska se nudi da bude domaćin, ali veće su šanse da do susreta dođe negde u Kini, možda u demilitarizovanoj zoni koja razdvaja Severnu od Južne Koreje, ili možda negde u međunarodnim vodama. U svakom slučaju, pripreme za susret su verovatno već u toku, pa da vidimo šta od susreta možemo da očekujemo.

Kim Džong Un je za sada pokazao da je odličan pokeraš i da vrlo dobro ume svoju daleko slabiju poziciju da pretvori u prednost. Njegov program razvoja atomskog oružja velikog dometa odlično napreduje. Učestalim i sve provokativnijim probama pokazao je da sa njim nema šale, a američke vojne stratege je doveo u ozbiljan problem – kako da eliminišu Kimovu pretnju a ne izazovu rat ogromnih razmera koji bi pre svega imao katastrofalne posledice po Južnu Koreju. Onda je vešto iskoristio Zimske olimpijske igre u Južnoj Koreji, počeo da peva pesmu mira i pomirenja i praktično pripremio teren za poziv Trampu na direktne razgovore. Rekao je, kako je Trampu preneo Južnokorejski šef za nacionalnu bezbednost Čung Eui Jong, da se zalaže za “denuklearizaciju” Severne Koreje i da će se uzdržati od novih nuklearnih proba.

Ako do susreta sa Trampom zaista dođe, biće to veliki uspeh za Kim Džong Una. Severnokorejski lider će postići ono što njegov tata i deda nisu – da se direktno sretnu sa jednim američkim predsednikom. Na taj način Kim će pokazati i domaćoj i svetskoj javnosti da je ulaganjem u nuklearni arsenal postigao to da ga SAD tretiraju kao ravnopravnog igrača. Kimu će susret sa Trampom doći veoma dobro u propagandne svrhe jer mu donosi legitmitet na svetskoj sceni, ali do konkretnih rezultata neće doći tako lako. Teško je poverovati da se severnokorejski lider probudio pre neki dan i rešio da se odrekne svog atomskog oružja, koje njegovom režimu garantuje bezbednost. Severna Koreja je i ranije igrala tu igru “toplo-hladno”, još za vreme Klintonovog mandata kada su započeti ozbiljni pregovori. Pjongjang se 2005. pismeno obavezao da će napustiti nuklearni program i odustati od atomskog oružja ako SAD javno kažu da nemaju nameru da napadnu Severnu Koreju atomskim ili konvencionalnim oružjem i ako dođe do drastične promene okolnosti na Korejskom poluostrvu, što je verovatno trebalo da znači da Amerika povuče svoje trupe iz Južne Koreje, što Vašingtonu ne pada na pamet. Pokušaj da se do kakvog-takvog sporazuma oko obustave nuklearnog programa dođe za vreme mandata Buša mlađeg propao je na pitanju verifikacije dogovorenog. Postoji teorija po kojoj ovoga puta Kim Džong Un samo želi da kupi vreme, pokrene kakav-takav pregovarački proces i tako dočeka kraj Trampovog mandata.

Prema nekim izveštajima, Severna Koreja u ove razgovore ulazi daleko spremnija nego SAD. U Pjongjangu navodno postoje odlično pripremljeni timovi koji na međunarodnim skupovima fasciniraju svoje sagovornike poznavanjem kako američke politike tako i Trampovih tvitova. Sa druge strane, aktuelna administracija u Vašingtonu nema u svom sastavu ljude sa direktnim iskustvom u pregovorima sa Severnom Korejom. To naravno ne znači da Amerikanci neće biti spremni za razgovore. Pitanje je međutim, kao uostalom i u svim pregovorima, u kojoj meri dve strane mogu pristati na bilo kakav kompromis.

Kim Džong Un će tražiti garancije za bezbednost Severne Koreje, što u krajnjem ishodu znači zvanični sporazum o okončanju korejskog rata i nakon toga verovatno povlačenje Amerikanaca sa Korejskog poluostrva. Da bi se do toga došlo, treba preći veliki put. U međuvremenu, prvi prioritet Severne Koreje biće ukidanje sankcija koje, kako se čini, nisu bez efekta, posebno onda kada ih Kina primenjuje dosledno. Tramp je rekao da Kim neće dobiti nikakvu nagradu za dolazak na razgovore i da od ukidanja sankcija nema ništa bez konkretnih koraka u denuklearizaciji, što nas opet vraća na komplikovano pitanje verifikacije eventualno dogovorenog. Zato je mnogo realnije nadati se, u najboljem slučaju, postepenim ustupcima na obe strane – da Severna Koreja na primer pristane na smanjenje nuklearnog arsenala ili ograničenje proizvodnje određenih materijala u zamenu za postepeno popuštanje sankcija, pa da se tako vremenom stvori pozitivna atmosfera za dalje sporazume. Pojedini eksperti kažu da bi to išlo lakše kada bi se razgovori vodili za kulisa, a ne ovako, pod reflektorima čitavog sveta.

Ali ovde imamo dva šoumena – jednog koji traži status velikog igrača na svetskoj sceni i drugog koji veruje u solo rad i “umetnost nagodbe”. Možda im i uspe da dođu do istorijskog sporazuma. A možda se – znajući ih – odmah posvađaju i pokaju što su se uopšte sastajali.

(Autonomija / foto: Beta/AP)