Da li ste u depresivnim i najmračnjačkijim razmišljanjima mogli pomisliti da će u osamnaestoj godini dvadeset prvog veka, posle stravičnih iskustava Drugog svetskog rata u slobodarskom Beogradu, ekstremna desnica Hitlerovih apologeta bilo koga okupiti a kamoli javno protestovati braneći srpskog kvislinga Milana Nedića. Ti, besni varvari, sa uzdignutom rukom u pozdrav Fireru uz klicanje „Zig hajl“, još jednom su ubili, izvređali, popljuvali, milione žrtava, pogubljenih, okrutno mučenih, spaljivanih, vivisekciranih i postideli ogromnu većinu građana glavnog grada i Srbije.

Ko može na to ostati ravnodušan izuzev njih samih!? Njima su i srca i mozak spaljeni otrovom fašizma, koji nije uzrok sam po sebi (getoizacija, frustracija, socijalna neprohodnost, beda) već i posledica totalnog neznanja, ali i neverovatne ravnodušnosti i neosetljivosti države na njihovu delatnost. Nehatno bi se moglo zaključiti da je reč o šačici desnih ekstremista kakvih ima u svim zemljama pa i u razvijenijim demokratijama, samo što te zemlje imaju i pravnu državu i zakone kojima sprečavaju „bujanje“ i uticaj takvih organizacija. Krivični zakon Srbije izričit je: „Ko širi ili na drugi način učini javno dostupnim tekstove, slike ili svako drugo predstavljanje ideja ili teorija koje zagovaraju ili podstrekavaju mržnju, diskriminaciju ili nasilje, protiv bilo kojeg lica ili grupe lica, zasnovanih na rasi, boji kože, verskoj pripadnosti, nacionalnosti, etničkom poreklu ili nekom drugom ličnom svojstvu, kazniće se zatvorom od tri meseca do tri godine“, ili će se, dodajem, raskorak između normativnog i stvarnog toliko razjapiti, kao kod nas, pa će ekstremisti i nasilnici biti oslobođeni a neki i nagrađeni, državnim poslom u Kancelariji za KIM. Ništa nije slučajno! Ni indolencija nadležnih državnih tela prema Šešelju, koji bi šiljio kolac i nabijao na njega, ni zatrpavanje istorijskih fakata, pa dve trećine mladih nikada nisu čuli za genocid u Srebrenici a o Drugom svetskom ratu i antifašističkoj borbi znaju uglavnom kroz rehabilitovanog „Čiča Dražu“.

Revizija i šminkanje istorije, zbog pogubnih politika sa kojima se Srbija nikada nije suočila, a sve pod krinkom ulepšavanja nacionalne povesti i nacionalnog bića, pa je postalo poželjnije, veličanje osuđenih ratnih zločinaca, nego podrška onima koji su se protiv zločina borili, u paradigmatično izvrnutim vrednostima, baš te ekstremne desničarske grupice postaju sve jače i, očito, nezavisne od zakona, a oni koji se bore za slobodu govora i mišljenja koji se zalažu za toleranciju i protiv su govora mržnje, postaju državni neprijatelji i meta za sve vrste napada. Barabar, promovišu ih i političari na vlasti i nasilničke i fašističke grupe.

U sjajnom dokumentarcu NUNS-a „Silom na sedmu“ videli smo i čuli nekoliko svedočenja novinara koji su doživeli pretnje, prebijanja, atentat, praćenja i zastrašivanja i što je najpogubnije, epilog – nijedan slučaj nije rešen pred državnim organima, kako dolikuje pravnoj državi. Posle reklame filma na N1, gde se preksinoć emitovao, zgrada NUNS-a je oblepljena zloslutnom porukom: „Neprijatelji Srbije“! To je poruka rušilaca, mrzitelja, savremenih vampira koji bi još tuđe krvi da se napiju, uvereni, a sve im ide u prilog, da će ostati zaštićeni kao beli medvedi. Film je završen u decembru prošle godine, šta da očekuju najnovije žrtve napada, kolege Una Hajdari, Dragan Janjić, Nikola Radišić i svi mi zajedno sa njima? A gde smo i šta bi trebalo menjati ilustruje i zakonu o javnom informisanju u kome nije predviđena prekršajna odgovornost javnih funkcionera za omalovažavanje i vređanje novinara i medija!

Engleski sudija Čarls Grej, pre osamnaest godina, osudio je istoričara Dejvida Irvinga za falsifikovanje istorije i zato što njegovi falsifikati nisu rezultat pogreške, nego svesne, zle namere kao rasiste, antisemite i negatora Holokausta. Imamo li mi takvog sudiju? Verovatno imamo, ali se ne čiju i ne vide! Imamo i onog koji je zabranio „Nacionalni stroj“! Predloženim izmenama zakona o njihovom izboru, nažalost, male su šanse da se broj nezavisnih sudija uvećava, naprotiv, zbog straha, političkih pritisaka i selekcija, nezavisnost postaje nepoželjna! Uzgred pomenuti fašista Irving se žalio na presudu, ponovo izgubio i bankrotirao i ne bi me iznenadilo da poput nekih svojih sunarodnika i istomišljenika dođe u Srbiju da popravi lični imidž i budžet, ne daj bože!

Život nije tako jednostavan, kaže Eko, fašizam se može vratiti i pod najnevinijom maskom. Naša je dužnost da ga razotkrijemo! Od njegovih 10 tačaka, Srbija je „apsolvirala“ više od polovine. Kult tradicije i odbacivanje moderne, strah i preziranje različitog, neslaganje je izdaja, iracionalizam i kult akcija pre mišljenja, selektivni populizam i identitetska ideologija krvi i tla… Još da apsolvira poglavlja 26 i 27 i da ne brinemo, primenjivaće se zakoni i na fašiste, ukoliko razvalina između normativnog i stvarnog ne ostane nepremostiva.

(Danas)