Ako ste čitali Novi zavet, zasigurno ste naišli na priču o tome kako je Gospod naš, Isus Hristos, sa pet hlebova i dve ribe nahranio nekoliko hiljada ljudi.

E pa Aco Srbin – kome ne manjka mesijanskih ideja i ambicija – onomad je otišao korak dalje od Hrista i pomoću jednog traktora, dvadesetak ovaca i goveda i četrnaest besplatnih operacija katarakte, nahranio, doduše samo simbolično, sto hiljada ljudi na Kosovu i najmanje polovinu Srbije.

Sad će SNS-ovi podfamozni botovi i nadfamozni analitičari iste provenijencije bezbeli graknuti: „Zašto vidiš traktor u oku bližnjeg svoga, a ne vidiš kombajn u svom? Šta ti smeta što je Aco Srbin „pomogao“ našem narodu na Kosovu? Ko te plaća?“ I pročaja. Daleko sam od primisli da ojađenim kosovskim Srbima – naročito onim u takozvanim enklavama – ne treba pomagati, ali držim da bi tu pomoć trebalo da pružaju nadležne institucije države Srbija, a ne njen, za tu rabotu, neovlašćeni predsednik, držim nadalje da tu pomoć – ako je već udeljuje Aco Srbin – nije ni hrišćanski ni pristojno telaliti na sva zvona, a nadasve držim da bi ta pomoć trebala da bude stalna, a ne da zavisi od prilike do prilike, tačnije od ubistva do ubistva. Držim, takođe, da bi i Srbiji i kosovskim Srbima – koje iz beogradskih patriotskih rezidencija danonoćno huškaju da „ostanu tamo“ – bilo mnogo probitačnije kupiti udice, a ne povremeno im davati kutije sardina.

Pisac je, parafrazirajući mudraca, hteo da kaže da bi država Srbija trebalo da na Kosovu – a naročito u enklavama – investira u izgradnju raznoraznih pogona, fabričica, zanatstva, zemljoradnje i tome slično, a ne da ljude dovodi u ponižavajuću situaciju da primaju milostinju, za koju se – obrni okreni – darodavcu moraju odužiti slepom lojalnošću i glasanjem za njegovu listu.

Sad će botovi ponovo da graknu: „Pa zar JexS Tadić nije činio isto to, samo je bio mnogo škrtiji“, a ja ću im, nemajući kud, odgovoriti da jeste i da je naš veliki problem u tome što će to isto, kad Aci Srbinu istekne desetogodišnji tok trajanja, raditi i sledeći srpski vožd. Drugačije nije (niti će biti) moguće – neka mi samo opozicioni uglednici ne govore da će se „sve promeniti“ čim oni dođu na vlast – sve dok država Srbija bude koncipirana kao etnički homogena seoska zadruga u kojoj zadrugin starosta, dobri Oco, vedri i oblači, nagrađuje i kažnjava, uzima od Marka, da bi dao Janku. Neka mi takođe niko ne govori da to tako mora biti jer je „situacija teška“ i jer „nema para“, jer pazite ‘vamo: sve kada bi dobra vila u nastupu demencije u srpsku državnu kasu svake godine upumpavala godišnji budžet Kuvajta, sa ovakvim konceptom države rezultat bi bio sledeći: polovina budžeta bi otišla u džepove lopuža i državnika, kao što i sada ide, a druga polovina bi bila utrošena da svaki punoletni građanin Srbije dobije po traktor, dvadeset ovaca i goveda i besplatnu operaciju katarakte.

(Danas)