JOVAN ĆULUM (11. maj 1928, Kovilj – 20. januar 1998, Novi Sad)
Kultura sećanja podrazumeva da ne dozvolimo znamenitim ženama i muškarcima da odu u zaborav, odnosno da osmišljavamo različite oblike pamćenja na one na čijim smo plećima stasali. Oblici sećanja su različiti, a jedan od oblika je i prevrednovanje ostavljene nam ostavštine.
Jedan od znamenitih u našoj sredini svakako je Jovan Ćulum, redovni član SANU, koji nam je ostavio radove iz filozofije jezika (ili lingvističke filozofije) za koje nema naslednike danas kod nas po načinu na koji je poimao jezik (ali se ni on nije naslanjao na neke prethodnike). Kao samonikli mislilac ostavio nam je samosvojnu analizi Vukovog prevoda Novog zaveta, po čemu ga možemo smatrati i jednim od zagovornika feminističke teologije (mada on to nikada ne bi priznao). Naime, u pristupnoj besedi u SANU “Nad Prvom poslanicom Korinćanima apostola Pavla” (1992), govorio je o prvih 15 stihova Poslanice u kojima se govori o hijerarhijskom odnosu Boga-čoveka-žene. Svoj doprinos Ćulum daje ovoj novoj interdisciplini razmatranjem o kosi žene (što je inače tema i bogate etnološke literature). Evo citata iz njegovog teksta:
“Jasno je u okviru teksta da ljudi ne treba da gaje dugu kosu a žena treba, i to u smislu u kojem je Vuk upotrebljavao tu reč: žena mora da gaji dugu kosu. Jasno je takođe – u okviru teksta mislim – da ljudi treba da se mole Bogu gologlavi, a žena pokrivene glave. Ono što me je zbunjivalo je činjenica da žena mora da nosi dugu kosu i da je kosa nešto što treba da skriva i preko čega – da tako kažem – čovek simbolično potvrđuje svoju supremaciju nad njom, a žena svoju podređenost pred njim, i posredno, svoju pokornost pred Bogom. Deseti stih (Zato žena treba da ima vlast na glavi) najčešće se tumači tako, ali on se kosi sa petnaestim stihom (A ženi je slava ako gaji dugačku kosu?Jer joj je kosa data mjesto pokrivala). Ako je ženi kosa data mesto pokrivala, zašto ona – pitao sam se – mora da se pokriva kada se moli Bogu?”
Godišnjice nas podsećaju na mogućnost novog čitanja tekstova naših znamenitih mislilaca, smeštanja njihovih tekstova unutar novih granica i novog vrednovanja onoga što su nam ostavili. Kada je reč o Jovanu Ćulumu, samosvojnom filozofskom misliocu koji je živeo u vreme koje je u dobroj meri bilo dominirano marksističkim pristupom jeziku, ostao je samosvojan, jer su njegovi tekstovi odudarali od toga konteksta, ali su bili sasvim bliski onome što priroda jezika jeste.
Zato će novo čitanje onoga što je Jovan Ćulum napisao biti od koristi mladim generacijama koje sazrevaju u interdisciplinarnoj atmosferi razmišljanja o jeziku, koji već imaju razvijeno osećanje da je nemoguće smestiti jezik samo u jednu fioku.
(Autonomija)