Ove će godine po drugi put u Dunavskom parku biti organizovana manifestacija Ledena šuma, koju je protekle posetilo skoro dve stotine hiljada posetilaca, od čega je više desetina hiljada – koristilo klizalište. Dunavski park je osnovan 1895. godine i zauzima ukupnu površinu od oko 33.600 kvadratnih metara, od čega je, po rečima organizatora za sportsko rekreativni kompleks iskorišćeno 1.350, dok je skoro polovina parka uglavnom zauzeta okolnim aktivnostima i dešavanjima vezanim za manifestaciju. Inače, od 1998. godine Dunavski park je pod posebnim tretmanom, jer je stavljen pod zaštitu države kao prirodno dobro od velikog značaja i svrstan je u drugu kategoriju zaštite kao spomenik prirode.

Udruženje Ledena šuma, koje zvanično stoji ispred čitave manifestacije je navodno do detalja ispoštovalo zakonsku procedure obrativši se svim (brojnim) nadležnim organima i institucijama, kao i prethodne godine. Bez sumnje, osnovno mišljenje stiglo je iz Pokrajinskog zavoda za zaštitu prirode, nadležne institucije koja izdaje konačne uslove za korišćenje zaštićenih zelenih površina. U uslovima Zavoda je moralo da stoji da predviđene aktivnost ne smeju ugroziti boravak ostalih posetilaca parka, kao i da mora biti omogućen nesmetani prolazak kroz čitav park, što je faktički, na terenu, nemoguće primeniti. Međutim, iako su dobijeni uslovi, Gradsko zelenilo, kao upravljač zaštićenog područja, ima diskreciono pravo da ne dozvoli ili ograniči manifestaciju ako proceni da će ostaviti posledice na zelenilo ili da će ugroziti neometani prolazak kroz park. Ali, to se, očekivano, nije desilo. Kako izgleda, ponuđen koncept čitavog događaja je bio detaljno pripremljen, kao i prošle godine, i nije dovođen u pitanje sudeći da je odobren od svih nadležnih tela.

Dakle, potpuno legalno, mada ne i legitimno, sve nadležne službe su se složile da veliki deo Dunavskog parka treba koristiti za manifestaciju koja će trajati 45 dana, plus dvadesetak za sklapanje i rasklapanje obimne, mada privremene konstrukcije. U tom periodu park postaje nešto sasvim drugo, posve nespojivo sa osnovnim postulatima korišćenja, očuvanja i negovanja istorijskih parkovskih celina. Da podsetimo, u Uredbi o zaštiti spomenika prirode Dunavski park (Službeni glasnik od 17. jula 1998), u članu 4. eksplicitno stoji da se zabranjuje promena namene površine, izvođenje investicionih radova i aktivnosti koje ne bi bile u funkciji zaštite i unapređenja parka, organizovanje masovnih aktivnosti na travnjacima i drugim delovima parka kao i upotreba bilo kakvih hemijskih sredstava, osim onih koji se koriste za zaštitu i negovanje bilja. U slučaju Dunavskog parka namena je, bar u jednom delu, sasvim promenjena, izvode se radovi i aktivnosti koje ni u jednom segmentu nisu u funkciji zaštite i unapređenja parka, a obilato se koriste različita hemijska sredstva za pravljenje i održavanje klizališta, a ne za zaštitu bilja.

Da li je moguće da u gradu ne postoji adekvatniji prostor za instaliranje klizališta i propratnih događaja, kakav je bila lokacija rukometnog igrališta iza Sokolskog doma, okolina Spensa ili Štrand, gde je već tradicionalno bilo klizalište Gradskog zelenila. Da li po svaku cenu treba urušavati najstariji gradski park na nekoliko meseci za jednu komercijalnu manifestaciju? Koliko sve to utiče na prirodno parkovsko okruženje, mogu reći stručnjaci pejzažne arhitekture i hortikulture, koji su svi od reda sablažnjeni neodgovornošću aktera čitavog procesa, mada neće javno da komentarišu ovo očigledno nasilje nad Dunavskim parkom.

Po definiciji, park je deo grada ili naselja u kojem se nalazi održavano zelenilo a njegova funkcija je estetska ili rekreativna. Park se tako najčešće koristi za šetnju, sedanje, rekreaciju, odmaranje i igru. Pored pešačkih staza najznačajniji parkovski sadržaj je svakako zelenilo, koje u današnjim uslovima postaje sve važniji faktor svakodnevnog života, jer u značajnoj meri poboljšava mikroklimu, smanjuje sve veće zagađenje vazduha, ali i izaziva emocije posmatrača. Kako je park najprivlačniji deo gradskog života, u njemu treba organizirati i neki društveni život, koji ni u kom slučaju ne treba da utiče na njegovo redovno funkcionisanje i zelenilo. Svakako da se parkovi mogu, pa i moraju, približavati građanima, ali na način koji ih neće uništavati, umanjivati ili pak sasvim menjati njegovu očiglednu ulogu. Ispiranju gorkog ukusa nisu doprinele ni našminkane reklame, u kojima je sve u savršenom redu, kao ni sajt koji građane poziva ne u istorijski park u šetnju već na komercijalnu manifestaciju.

Jedno naivno pitanje za kraj: zašto bi bilo ko od istorijskog parka napravio bilo šta, i zašto, jednostavno, park ne bi bio park? Odgovor potražite sami ovih dana kada prošetate blatnjavim stazama Dunavskog parka.

(Autor je istoričar umetnosti)