Prvi nose lister odela, voze se u skupim limuzinama, prate ih tipovi sa bubama u ušima, pot?injeni ih tetoše k’o steone krave, na svet gledaju kroz zatamljene nao?are, sebe vide kao tvorce istorije, a sve ostale kao potrošni materijal za svoje grandiozne planove i projekte.

Druge ?ini socijalni koktel artista, preduzetnika, idiota i gubitnika ispunjenih o?ajem, prinu?enih da iza?u na tržište i kupcima ponude svoju unutrašnju srebrninu.

Pre nekoliko godine, mogli ste pro?itati vest o idiotu iz Japana koji je odsekao sebi muda, skuvao ih, a zatim taj delikates od ?orbe ponudio gostima na banketu. Ovaj zalogaj oboga?en pe?urkama i peršinom koštao oko 200 dolara, mada se niko prisutnih gurmana nije ni raspitivao za cenu. ?ovek nije bio ludak, nego umetnik. Aseksualni ilustrator.

U medijima ste, zatim, mogli ?itati i o preduzetni?kim mukama ljudi koji bi rado pokrenuli vlastiti biznis, samo kada bi imali potreban, inicijalni kapital. A pošto ga nisu imali, izra?unali su da je isplativije ostati bez bubrega, nego moljakati okolo za pare.

Ime kineskog srednjoškolca Zhenga vam sigurno ništa ne zna?i, ali je ovaj majstorski primerak potroša?kog idiotizma u?inio nešto neverovatno – prodao je bubreg, da bi, kažu, sebi kupio iPed 2.

Ni Srbiji ne manjka sli?nih prodavaca, samo što su njihovi motivi znatno prozai?niji. Jednima su evri potrebni da vrate zelenaške dugove, drugima da otplate kredit, tre?ima za le?enje nekog svog, ?etvrtima za kruh i školovanje dece, petima za…

U srpskoj verziji najboljeg poretka, prodaja bubrega je elegantan na?in da se glava sa?uva i još neko vreme nosi na ramenima Da se pobegne od bede i mizerije. Da se skine om?a sa vrata i, barem na kratko, stane na sun?anu stranu života. Pod uslovom da vas u toj razumljivoj i nadasve ljudskoj nakani iznenadnom posetom ne ometu naslednici Jakova Nenadovi?a.

U Srbiji, dakle, trgovina organima nije stvar slobodnog tržišta, nego krivi?nog zakonika. No, ono što zakon zabranjuje, ilegalni market omogu?uje.

Tržišni fundamentalisti bi rekli – ukinite prohibitivne klauzule, jer ne daju rezultate i stvari ?ine još gorim. Pošto ljudi, i pored zabrana, oglašavaju prodaju organa, nema razloga nepotrebnim aktima spre?avati ih da ostvare korist.

To nisu argumenti kojima bi se mogli u?utkati protivnici slobodne trgovine. Oni ?e srdito uzvratili – zašto usred Evrope stvarati kanibalisti?ki sistem? Sistem u kome siromašni služe bogatima, ako ne kao materijal za spremanje ljutog paprikaša, a ono kao rezervni delovi za održavanje telesne kondicije?

I šta sad? Jel bolje prodavati bubrege il ne prodavati? Jel legalizovati prodaju il je i dalje kriminalizovati?

Pa, bolje je legalizovati, nego zabranjivati. ?ovek je vlasnik sebe sama i može sa svojim telom ?initi što ga je volja. Može ga oslikavati i pretvarati u izložbeni pano, a može ga i prodavati u delovima.

Ta?no je – neko prodajom bubrega može kupiti sebi bolji život, neko kupovinom, opet, može sebi olakšati život. Ali, to je samo jedna strana problema. Druga strana su beda i o?aj. A oni nisu pali s neba, nego su posledica nekih ranije donošenih, pogrešnih odluka.

Srbiju ovakvom nisu napravili ljudi koji prodaju bubrege, nego oni koji nam godinama prodaju muda za bubrege. Plus oni koji su ta muda kupovali. Koji su s radoš?u isklju?ili mozak, jer im je on u sistemu li?ne vlasti postao nepotreban. Koji su ve?inski odlu?ili da nas predstavljaju najgori i koji su izbore pretvorili u organizovani zlo?ina?ki poduhvat protiv inteligencije, pristojnih gra?anskih manira, dobrog ukusa, lepote i smisla. Koji patološki mrze sve koji žive bolje od nas. Ali ne zato što imaju efikasniju privredu, uspešniju nauku, poznatiju kulturu, više nobelovaca, prevo?enije pisce, ve?i standard ili bolja vina, nego zato što nemaju muda, kao mi. Velika i ogromna. Tolika da bubrezi sami otpadaju.

(Autonomija)