Ne beše Tomislava Nikoli?a na Tašmajdanu. Deveti ro?endan njegovog politi?kog ?eda, koje još hoda u kratkim ga?ama a možda ispod nosi i pelene, proslavljen je kao fanati?ni obred opasne sekte. Guru je govorio dugo, zaneseno, prazno i dosadno, samo ono, dakle, što sledbenici o?ekuju, pa je beogradski park u tom ?asu bio simboli?ko ostrvo fantasti?ne vladaju?e vizije, u kojoj se ideje za?inju ni iz ?ega, a okon?avaju u ništavilu.

Od osniva?a SNS-a nije bilo ni Borisa Tadi?a, ?iji sunovrat pred prekre?enim neoradikalima dokazuje da je za politiku potrebno bar malo pameti, što ovome ipak nije bilo na raspolaganju. Bez muke su ga nadmudrili mimikri?ni reptili iz Šešeljevog zmijskog gnezda. Taj radikalski kopernikanski obrt i prevrat, Toma Nikoli? je izveo protivre?no, nepismeno, uz nezaboravne gafove, držanje guzice na stiroporu i falsifikovane štrajkove gla?u, ali sa lako?om.

Uzdao se u pile?u memoriju svojih budu?ih glasa?a, nakrivio šajka?u na desno, okrenuo Vu?i?a na Zapad a sebe ostavio u ruskoj guberniji, pretvorio se u aristokratu, a svoju doma?icu proizveo u prvu damu. Kupio nešto škole, predao stranku mulcu, nabavio pecaru, udao ?erku za sina ministra Ba?evi?a, postavio sina za gradona?elnika Kragujevca. Podržao ideju da se svakako kopa od Beograda do Soluna, Moravom da plove kruzeri i po njoj se vata krupna riba, ako uz srpske somove može da se zapati tuna ili sabljarka.

Vu?i?u Srbija – Nikoli?u hedonizam. U po?etku je iz takve podele nevoljnik Tomislav pokušavao da udeli pokoju sugestiju „politi?kom sinu“, ?ije su ideje ipak bile gore od svakog lošeg saveta. Ali taj više nije slušao nikoga, nego je koristio samo svoj, najkošmarniji um. Toma je iz uboge radni?ke kolonije šorom i pre?icom stigao do vrhunca. Nije tako zamišljao svoju revoluciju, ni on niti bilo ko. Njegov „srpski san“ ostvario se izvan svake vrednosne logike, saga o usponu nepismenog Šešeljevog služitelja zapravo je ?udesna novela iz žanra ruralne fantastike. Ali, ipak je Nikoli? oblikovan za prelazno živo bi?e na vlasti u razorenoj Srbiji, kako bi pripremio uzlet mnogo goreg i zlo?udnijeg oblika života od sebe: Aleksandra Vu?i?a.

Stranka je nastala u ?i?a Tominoj kolibi, a na njegovim ple?ima je mladi AV vežbao svoj otrovni i bezobzirni posko?ki zahvat. Ako je Toma pobedio Tadi?a kao kandidat polutanske i uvre?ene Srbije belih listi?a, Vu?i? je bez milosti i zahvalnosti razorio Nikoli?a instinktom klasi?nog srpskog politi?kog oceubice.

„Dete je poraslo, osamostalilo se!“ Tim je re?ima, uz smrtonosni pateti?ni otklon, Toma predao stranku mladom poskoku iz Šešeljevog jajeta. Sa dva tako opskurna oca, uz njihovo iskustvo i zbir jezivih iluzija, uz sve prevrate i zla koje su nosili u svojoj politi?koj i nadrimilitarnoj genetici, Vu?i? nije mogao da pogreši.

Bilo je dovoljno da njihove ekstremno opasne stavove izvrne kao ?arape, vrednosno ih preusmeri, prona?e dobre no neostvarive ciljeve, izabere privla?ne i bezo?ne laži i obe?anja koja pile?i um zaboravlja i da po?ne da drži govore.

Svi njegovi javni nastupi su besprekorno Tomino i Šešeljevo nasle?e, uz samo jedan (važan) otklon: vojvoda pokazuje nastran smisao za humor i neku verziju sumorne ironije, uz niz uvredljivih parabola. Od toga je nešto ?ak i duhovito. Nikoli?evi antologijski gafovi imaju komadi?e šarma bezvredne provincijske bitange, pa i u formi teških budalaština. Toma ume da bude i te kako zao i jedak dok govori, ali mu uvek preostaje nešto štofa za prosta?ku dosetku. Vu?i? je apsolutno lišen smisla za humor, što je hendikep prvog reda. Kao ?ovek bez duha, prinu?en je da svoje ?este, agresivne, nadmene i nekontrolisane ispade ukrašava cini?nim za?inima, koje njegov javni govor ?ini grotesknim trivijalijama, skoro nepodnošljivim za pra?enje.

U tome što radi više nema mesta za nove stvari, jer AV naprosto nema nikakav kreativni dar. I on je osu?en na ponavljanje ve? re?enog, bez u?inaka koji bi opravdali bilo šta od toga. Ovacije koje dobija od sledbenika mogu biti objašnjene tek posle neizbežnog sloma sistema vlasti, koji proizvodi samo totalitarni govor.

Na produženoj proslavi ro?endana vladaju?eg adolescenta (konferencija za medije u Pan?evu) ispad je bio tipi?an, uz mu?an, polupismeni, nervozni, agresivni i nedržavni?ki obra?un sa opozicijom i „ameri?kom“ televizijom N1. To je isti ?ovek koji je devedesetih, kao ministar-inkvizitor zabranjivao slušanje Glasa Amerike. Šta se odonda promenilo?

No ipak, najmra?niji deo slavljeni?kog govora u tašmajdanskom parku bilo je par Vu?i?evih gatanja o prstu sudbine, koja u slobodnom ali suštinski ta?nom prevodu glase: Nama je (dakle SNS-u) sudbina dodelila da vodimo ra?una o narodu i državi!

Šta je ovde fatum? Nešto neodredivo, zastrašuju?e, pogubno ili utešno. ?ak spasonosno, ona vrsta ?uda koje dolazi iznenada i niotkuda i daje nas mesiji na milost, ?uvanje i upravljanje.

Dakle NJEMU smo ustupljeni svi mi, pogrešno uvereni da raspolažemo svojim životima. On nas je udelio sebi, velikodušni vo?a od gipsa, sudbina li?no.

„Jebeš sudbinu“, rekao bi moj deda Radoje, najbolji kosac u istoriji južnog pomoravlja. „Nego, stisni muda, uzmi stvar u ruke!“

(Peš?anik)