Prekju?e sam sasvim slu?ajno kliknuo na stranicu Kurira… Slu?ajno? Pa, kad malo bolje razmislim, nema slu?ajnosti kada je o Kuriru, crkvi i njenim podvižnicima re?. Bi?e da me je sam an?eo svetlonosac, Lucifer na srpskom, naveo da kliknem na tu kucanu stvar. Kliknem, dakle, na Kurir, a kad tamo portret udarnika vere, ?oveka podviga, ljubitelja usamljenosti, posta i molitve, druga Kirjaka. Gledam ja njega, gleda on mene, pa spustim pogled na tekst, a tekst… milina jedna. Prema narodnom verovanju, piše Kurir, na Miholjdan ne treba obavljati nikakve ku?evne poslove. Ništa, dakle, kuvanje, pe?enje, pranje, peglanje, šivenje, usisavanje, friziranje komšinice, iznošenje kukuruza od ju?e…Ma, ništa.

Tip na ekranu deluje nekako slabašno i neuhranjeno. Nezlobivo, ho?u re?i. Ali, opet, ko zna. Svašta može da se desi onima koji su baš na ovaj praznik našli da nešto petljaju po ku?i. Ako neko, na primer, krene da ušiva dugmad na košulji, mogu mu se, mislim se zabrinuto, o?i osušiti. Ako krene da usisava, što je baš mene ?ekalo, mogu mu ruke zarasti u kraste, ako mu ve? ne?e i otpasti. Zato sam rešio da je i za mene, i za Kirjaka, i za crkvu, i za Kurir, najbolje da pisanje ovog teksta odložim za sutra. Nije se šaliti i zajebavati sa narodnim verovanjem i izlaziti mu na crtu, ako baš nije neka preka potreba. A nije.

Elem, Miholjdan je praznik, jedan od mnogih koje SPC i njeni vernici slave. Neki su datumi u kalendaru ofarbani u crveno i tada, kažu, nikako ne treba raditi, a neki nisu. Ho?e li se raditi u neofarbane dane, to je crkva ostavila na dušu svom veruju?em stadu. A stado ko stado. Oni podložni sugestiji – ne?e raditi, jer ve? su se, jel’te, dešavale stvari da oni koji i na nefarbrani dan rade trpe štetu i, što je još gore, ostaju bez svog sveca zaštitnika. A Srbin lišen sveca zaštinika nije ništa drugo do muha u paukovoj mreži ateizma, igra?ka u rukama svetlonosca, regrut na obuci kod Gjavola.

Vidim da naslu?ujete kamo vodi ova misao, pa da ne dužim. Preko svojih praznika i glupih narodnih verovanja, Srpska pravoslavna crkva pruža moralno opravdanje raznim dangubama, zgubidanima, lenjivcima, neradnicima, zjalovata?ima, zamlatama, lezilebovi?ima, dembelijama, trutovima, lenjim bubama, gulanferima, zevalima i šalabajzerima da ne rade. Umesto da podsti?e ljude da rade i sti?u, da akumuliraju i investiraju, da se bore, napreduju i prosperiraju, a svojim samopregornim radom guraju i društvo napred, ona kod blagonaklonih ljudi izaziva pomisao da je rad me?u pravoslavnima omiljen kao pica vegetarijana me?u kanibalima, ili kao rak testisa me?u Srbima kitosaurusima.

Pošto živimo u kapitalizmu, tom predgra?u Edena, srpska bi crkva, kontam, mogla da revidira svoj kalendar, da smanji broj u crveno ofarbanih datuma, odbaci kojekakva verovanja i više isti?e primere koji ljude podsti?u na rad. No, to bi zna?ilo da crkva, ustrojena kao kapitalisti?ko preduze?e za promet vere, prihvata pravila igre. Recimo, da pla?a porez ili da na slobodnom tržištu svoj oslonac traži u podršci potroša?a religijskih uverenja, a ne, kao sad, u politi?koj vlasti i državnoj kasi. To bi, zatim zna?ilo da bi se crkva, ako želi da opstane, morala ne samo približiti puku i njegovim problemima, nego i kolaborirati u njihovom rešavanju i otklanjanju. To bi, napokon, zna?ilo, i da unutar SPC postoji grupa sveštenika koja je spremna da crkvu dobro prodrma, da je modernizuje i uvede u XXI vek.

Da li takva grupa postoji, nemam pojma. Ako postoji, onda bi se tu, siguran sam, ponešto posla našlo i za Aleksandra Webera.

Šta rade i o ?emu drobe srpski Weber i srpski Betmeni kad se na?u skupa? Ne?e biti da samo kontempliraju o božjoj prisutnosti u latici ruže, u zagonetnom osmehu k?eri Joakima i Ane ili o ?irilici, kao Bogu najomiljenijem pismu. Valjda se, kad ih pro?e misti?ni zanos, sete da pored duhovne, postoji i materijalna stvarnost, a u njoj kapitalizam, u njemu srce, a u srcu bu?elar i etika. Ne pravoslavna, nego protestantska. Mogao bi srpski Weber na tim sedeljkama manekenima neba prodati ponešto od svog omiljenog nema?kog sociologa ili im pokloniti neku Maksovu knjigu i malo ih o njoj propitati, kad zasednu slede?i put. Ako je plebsu prodao pri?u o sebi kao reformatoru i vo?i puta kroz pustinju, može, valjda, i mantijašima prodati etiku.

A bit ?e da se varam. Aleksandar Lupus je baš onoliko Maks Weber, koliko su i guverneri pravoslavlja protestanti.

(Autonomija)