Idemo redom.

Što se gra?anskog rata ti?e, Srbija je svojoj omiljenoj disciplini – bratskom puštanju krvi – došla veoma blizu za vreme kontramitinga, a njega su organizovali oni koji su iz Osme sednice izašli kao pobednici. Rat je izbegnut zahvalju?i ?in?i?u, a ne trijumfalisti?koj struji u internom komunisti?kom razra?unavanju.

Kosovo? Pa, Kosovo je izgubljeno. Vlast još uvek nije spremna da tu ?injenicu javno prizna, ali je i vrapcima, kao i golubovima na simsu republi?ke skupštine, jasno da ova pokrajina više nikad ne?e biti deo Srbije.

Što se, pak, Vojvodine ti?e, ona danas li?i na voza?a – možda bi bilo bolje re?i mašinovo?u, pošto autonomaši vole da Vojvodinu porede sa lokomotivom – kome su u sudaru polomljene i ki?ma, i obe noge. Secesija Vojvodine nije spre?ena 1992, kako tvrdi Baki, pošto nikakvog secesionisti?kog pokreta u Vojvodini nije bilo. Tu ?injenicu ne treba brkati sa postojanjem indipendentista, ljudi, dakle, kojima je najlepša slika Vojvodine – slika nezavisne države.

Ho?u re?i – ima indipendentista u Vojvodini. Ima, ali na granici statisti?ke greške. Suviše su malobrojni i lišeni uticaja da bi mogli ogranizovati bilo kakav secesionisti?ki pokret i tako stvarnost približiti svojim politi?kim idealima. Teško je poverovati da bi takav pokret mogao uskoro nastati. Da bi nastao, potreban je neko ko ?e nezadovoljstvo gra?ana ideološki artikulisati i njihov akcioni potencijal usmeriti u željenom pravcu, a taj neko za sada nije na vidiku. Na autonomaške lidere se ne može, niti na njih treba ra?unati, pošto su njihovi dosadašnji u?inci nikakvi. Oni su uspešno propuštali svaku priliku da svoju ideju omasove. Pošto su gra?ane isklju?ili iz politike, lako su autonomiju sveli na svoj privatni biznis klub i podru?je strana?kog namirivanja. To zna?i da im je i fasadna autonomija sasvim OK, sve dok pomo?u nje mogu da namiruju strana?ke interese, a upravnim pozicijama nagra?uju odanu strana?ku klijentelu.

Dakle, nikakvog secesionizma u Vojvodini nije bilo. No, ako je tako, zašto se, onda, s vremena na vreme fabrikuju pri?e o secesiji? Zbog interesa upravlja?a da sa?uvaju svoju mo? i privilegije. Mogu?nost da se njihova materijalna i nematerijalna dobra okrnje nastoje se preduprediti izmišljanjem secesionizma. U pitanju je, dakle, politi?ka tehnologija koja se godinama uporno, i ne bez rezultata, demonstrira u Vojvodini.

No, vratimo se Bakiju, koji kao pozitivne istorijske u?inke Osme sednice isti?e izbegavanje gra?anskog rata i svo?enje vojvo?anske autonomije na karikaturu. Ali, šta su, onda, negativne posledice ultima fajta srbijanskih komunista?

Evo, ukratko: Nakon Osme sednice Srbija je pala na kolena pred novim liderom, a mediji su mu rado pohrlili u službu. Usledile su masovne smene i ?istke vo?inih protivnika. Inscenirano je doga?anje naroda. Javnost je emocionalizirana, a Srbija se polako pretvarala u veliku minhensku pivnicu. U Sloveniji i Hrvatskoj je ja?alo uverenje da se odbrana nacionalnih interesa više ne može zasnivati na ustavu, nego na pravu naroda na samopredeljenja. To je, u suštini, zna?ilo da je Jugoslaviji došao kraj, da su vampiri etnonacionalizma seli za sto, vezali portiklu oko vrata, u ruke uzeli nož, etni?ke karte i život nam pretvorili pakao.

Jesu li to dobre ili loše posledice Osme sednice? Baki o tome ne kaže ni re?i, iako je u svim klju?nim procesima u?estvovao kao Miloševi?ev ?ovek od poverenja.

Dobro, nema više Slobe, nema više ni Bakija. Danas je Zoran An?elkovi? vlasnik nekoliko radio stanica, pa je mogao, recimo, sro?iti nekoliko re?enica o ulozi medija u pripremama Osme sednice, a naro?ito nakon nje. A mogao je i povu?i nekoliko paralela sa tadašnjim vremenom. Jer i danas, kao i tada, mediji služe usponu autokrate, a njemu nisu potrebni nezavisni i slobodni mediji. Takvi mediji su potrebni nama, obi?nim gra?anima, kako bi vlast mogla da ?uje i naš glas. Kad nestanu slobodni mediji, ostajemo samo mi, oglasne table, prislušni ure?aji i inspektor s druge strane stola. A to nigde, pa ni u Srbiji, nije slika demokratije.

(Autonomija)