Nedim Sejdinović, novinar novosadski, predsednik je Nezavisnog društva novinara Vojvodine (NDNV). Autor je dve zbirke priča i jedne knjige eseja. Naučio je da bez većeg uzrujavanja preživljava u nenormalnim političkim i društvenim okolnostima.

Šta čovek može više od sebe da očekuje kada živi u Novom Sadu, Vojvodini, Srbiji, regionu, na prostorima bivše Jugoslavije i Balkanu?

Subota, 29. juli

Zajedno sa drugarima Majom i Duškom, u poseti sam rodbini i prijateljima u Tuzli, Živinicama i Lukavcu. Ova tri mesta praktično su se, posle rata, spojila u jedno, i na prvi pogled sve vrvi od života. Ratnih devedesetih, u ovaj deo Bosne, zbog toga što je bilo manje tzv. ratnih dejstava, slivale su se kolone izbeglica – onih koji su uspeli da pobegnu – iz Podrinja, Semberije i Posavine. Oni koji nisu otišli dalje, na Zapad, ostajali su tu. Pa i oni koji su otišli, bilo izbeglice ili stari meštani, vraćaju se s vremena na vreme, mnogi su napravili one prepoznatljive gastarbajterske kuće što mirišu na prazninu.

Na Balkanu se nostalgija uglavnom pretače u cigle i promašene investicije u obliku „stambenih jedinica“ u kojima niko nikada neće živeti i koje će vredeti višestruko manje od uloženog novca. Ima, međutim, i onih koji za sobom seku sve kopče i pokušavaju da imaju što manje veze sa ovim prostorima. Sve im se smučilo, kažu. Možda su to dve strane iste medalje.

Roditelji, koji žive u Živinicama, zabrinuti su jer s vremena na vreme saznaju iz medija da dobijam pretnje smrću. Samo u aprilu nekoliko desetina za dva-tri dana. Izbegavaju o tome sa mnom da razgovaraju, ali kada se udaljim, čujem kako Duška i Maju tiho propituju.

Znaju da ne reagujem baš najbolje na njihove savete da se čuvam i da „pazim šta pričam“. Otac Bajro i majka Milena kažu Maji – on nije nigde dobrodošao, ovde ga ne vole jer je otišao u Srbiju i priča ekavski, a tamo jer se zove Nedim i piše i priča „svašta“. „A on prolazi tu, negde između“, kaže Bajro.

Nedelja, 30. juli

Vraćamo se u Novi Sad. Konstatujemo da smo imali nekoliko lepih dana. Bili smo smešteni u vikendici mojih roditelja koja podseća na malu botaničku baštu, šetali smo se Tuzlom, obišli Međunarodnu galeriju portreta, brodili po Modračkom jezeru, uživali na obroncima Konjuha u odmaralištu Zlaća i, naravno, kusali vazda inspirativnu bosansku hranu.

Sećam se da sam negde pročitao da se u siromašnim zemljama i porodicama najbolje jede. Valjda stoga što uživanje u hrani može da nadomesti druge, skuplje životne užitke.

U Galeriji smo uživali u stalnim postavkama Titovih portreta i radova Ismeta Mujezinovića, slavnog tuzlanskog slikara. Velika knjižara u centru grada je zatvorena, pa smo nekoliko knjiga kupili u nekoj, praktično, papirnici. Našao sam „Knjigu mojih života“ Aleksandra Hemona. Kupujem je valjda treći ili četvrti put. Gušt mi je pokloniti ovu knjigu nekome, jer verujem da mu može ulepšati život.

Na Modračkom jezeru amidža Nihad drži restoran, još od osamdesetih. On je akademik kafanskih nauka, kažem Maji i Dušku, dok se smejemo njegovim šalama. Organizuje brodicu koja nas vozi po Modračkom jezeru, a vino, kiselu i led nosimo sa sobom. Čamdžija veli da je Modrac velika neiskorišćena turistička, pa i privredna prilika.

Zaštićena zona Konjuh, poznatija kao Zlaća, izgleda zaista sređeno i čisto. Neko brine o tome. Retko na ovim prostorima. Baš smo uživali. Zapevali smo „Konjuh planinom“, ali nemamo baš sluha.

Ponedeljak, 31. juli

U Nezavisnom društvu novinara Vojvodine razgovaramo kako ćemo podeliti obaveze tokom avgusta, kada će većina kolega ići na godišnji odmor. Iskustvo nas uči da avgust u Srbiji može da bude važan mesec, za medije i ne samo za njih. Tokom vrelih letnjih meseci, kada je smanjena pažnja ono malo preostale kritičke javnosti i međunarodnih organizacija, vlast zna da učini brojna nepočinstva. Već današnje vesti kazuju da nećemo imati mnogo praznog hoda.

Jednom kolegi, strancu koji živi u Beogradu i dopisniku uglednog portala, država odbija da izda dozvolu za privremeni boravak. Prethodno ga je saslušavala i Bezbednosno-informativna agencija (BIA). Smatra da je odbijenica povezana sa njegovim izveštavanjem sa masovnih postizbornih protesta tokom aprila, kada je razgovarao i sa mnogim „unutrašnjim neprijateljima“, uključujući i sa mnom. Moli me da za sada ne izlazimo u javnost, jer želi da se prethodno konsultuje sa svojim ambasadorom i redakcijom.

Nama pristiže privatna tužba zbog toga što smo preneli saopštenje Demokratske stranke na naš informativni portal Autonomija. Sećam se da su tokom Vučićevogministrovanja mediji plaćali globe zbog saopštenja političkih stranaka. Plašim se šta će sud odlučiti, jer smo već bili žrtve besmislenih presuda, koje nikakve veze nemaju sa konceptom medijskih sloboda i sudskom praksom Strazbura. Nema sumnje da je pravosuđe u rukama vlasti i da ga ona koristi za „pripitomljavanje neposlušnih“.

Učestvujem i u prepisci između predstavnika novinarskih i medijskih udruženja. Debatujemo o problemima u komisiji za izradu nove medijske strategije. Još nije ni počela da radi, a problemi su brojni. A pre svega, postavlja se pitanje koliko uopšte ima smisla ulagati energiju u građenje novog zakonodavnog okvira u državi u kojoj zakoni važe samo „za protivnike“.

Utorak, 1. avgust

Prijatelj iz Berlina me je još pre petnaestak dana upozorio da su u Matici srpskoj najavljena predavanja dvojice nemačkih desnih ekstremista, praktično neonacista. Kaže, ne iznenađuje ga to što se to dešava u Matici, instituciji potpuno uništenoj nacionalizmom, ali ga ljuti što niko u njegovom gradu, Novom Sadu, ne reaguje. Ispočetka sam mislio da možda malo preteruje u kvalifikacijama Geca Kubičeka, koji večeras drži predavanje, i Marka Jongena, koji ga je imao desetak dana ranije.

Konsultujem se sa prijateljima koji žive u Nemačkoj, čitam tekstove o Kubičeku i Jongenu, i zaprepašćen sam. Kvalifikativ „neonacista“ nije uopšte preteran, pogotovo ne za elokventnog i opasnog ksenofoba Kubičeka. Pitam se zapravo kojim su povodom ova dvojica boravili u Srbiji. Siguran sam da naučni razlozi nisu u pitanju. Ako se pravi nekakva nacionalistička internacionala, Srbija će tu biti veoma značajna karika u lancu. Pa pogledajte samo ko je sve u vlasti i ko drži ključne institucije u rukama.

Razgovaram sa prijateljima iz koalicije nevladinih organizacija Građanska Vojvodina, i svi se slažu da je potrebno javno reagovati. Naše saopštenje su mediji uglavnom ignorisali, ali to nažalost nije iznenađenje. Valjda je postalo normalno da u kulturnim institucijama koje se finansiraju novcem građana predavanja drže desničarski ekstremisti raznih boja i nacija, dok je ozbiljnim intelektualcima ulaz u njih praktično zabranjen ili zgađen za sva vremena.

Sreda, 2. avgust

Dva jutarnja sastanka, pre nego što vrućina zagospodari ulicama. Stariji kolega, autor nekoliko interesantnih knjiga, prilično daleko je odmakao u skupljanju materijala za novu – o jednom nemačkom poručniku koji je tokom Drugog svetskog rata u Novom Sadu spasao sigurne smrti dve jevrejske devojčice. Želi da snimi i dokumentarac o tome, da iskoristi priliku pošto su neki od aktera još uvek živi.

Navodi mi brojne detalje i priča je zaista interesantna, potresna, važna… Pita me da li znam gde bi mogao da aplicira za sredstva za dodatna istraživanja, štampu i produkciju. Država ga je odbila, grad mu dodelio besmisleno mala sredstva. Ne znam šta da mu kažem a da ga ne obeshrabrim, ali nisam siguran da će neko od stranih donatora biti zainteresovan. Mnogo novaca se troši, a mnoge važne priče ostaju neispričane.

Potom se viđam sa prijateljem koji radi u jednoj pokrajinskoj instituciji. Uzrujan je, priča o tome kako se ta institucija potpuno obesmišljava otkako su je preuzeli naprednjaci. I ranije je – za vreme prethodne vlasti – bio kritičan i govorio o političkim zloupotrebama, ali sada je nemoćan i očajan. Čini mu se da nema izlaza iz ove pećine u koju smo zalutali.

Dobijam poruku od novinarke Kurira. Traži izjavu povodom gašenja domaćeg izdanja Njuzvika. Iz Kurira su me zvali i pre godinu dana, u onom periodu kada je vlasnik objavio rat Vučiću i napisao legendarno pismo „Srbijo, izvini!“. Pre i posle toga, kada se pomirio sa tadašnjim premijerom, nismo im – mi s ove strane duge – bili interesantni.

Sada je rat ponovo u toku, ali iskreno odgovaram da je Njuzvik, koji je izlazio u okviru iste korporacije, bio dobar list, da mi je žao. U pitanju je, međutim, samo jedna u nizu medijskih žrtava Vučićevog režima, koji je objavio rat svemu što ne drži pod svojom kontrolom i što ne može da razume. Nisam rekao šta mislim o Kuriru, o njegovoj ulozi u razaranju društva, čijeg je Vučić samo posledica.

Četvrtak, 3. avgust

Čitam i priređujem za objavljivanje analitički tekst VOICE-a, Vojvođanskog istraživačko-analitičkog centra koji funkcioniše u okviru Nezavisnog društva novinara Vojvodine. Tema je namerno i masovno trovanje životinja, koje je postalo svakodnevica u Srbiji. Tek najdramatičniji slučajevi dospeju u medije, a nijedan ne biva sankcionisan. Monstrumi koriste bojne otrove za brzo i efikasno ubijanje, a oni su veoma opasni i za ljude, pogotovo decu.

Ipak, kada se prijave slučajevi trovanja pasa, mačaka ili ptica – policija i tužilaštvo te prijave posmatraju sa podsmehom, a predstavnike udruženja za zaštitu životinja proglašavaju „užasnim davežima“. A što bi to bilo čudno, na ovim prostorima gde ni ljudski život ne vredi ništa.

Pokret slobodnih građana Saše Jankovića traži ostavku ministra Vulina upravo zbog toga što je ljudski život postao bezvredan. Dva života su izgubljena, a dva radnika su povređena, u dva uzastopna požara u fabrici namenske industrije u Lučanima. Između dve havarije Vulin je bio u fabrici i „uverio se da je sve u najboljem redu“.

Prijatelj Slobodan, slikar, u dokolici za nekoliko desetina sekundi skicira moj lik. Simpatičan crtež, delim ga sa prijateljima na fejsbuku.

Uveče dobijam saopštenje Saveza antifašista Vojvodine, koji takođe osuđuje predavanja održana u Matici srpskoj. Iako sa zakašnjenjem, drago mi je što još neko reaguje na ovu našu sramotu, nisu svi otupeli.

Petak, 4. avgust

Još jedan tekst za VOICE. Danas ćemo ga objaviti. Kulturni centar Novog Sada je u fokusu. Ovu onemoćalu ustanovu skandali prate otkako su ga se dokopali nacionalisti pokušavajući od nje da naprave propagandni centar. Fin novosadski svet u nju dugo već ne zalazi. „Demokratski“ direktor Laslo Blašković smenjen je zbog latiničnog natpisa ustanove, a onda je novi cenzurisao izložbu zbog „uvrede hrišćanstva“.

Naime, sada već bivšem direktoru Andreju Fajgelju nije se dopao rad na kojem je bila naslikana razapeta ljudska figura bez lica koja u rukama drži novčanice. Tražio je da se taj rad ukloni. Bila je to izložba radova studenata master studija Akademije umetnosti u Novom Sadu, koji su potom iz protesta i solidarnosti grupno odustali od izložbe.

VOICE-ov tekst istražuje trošenje novca građana za razne govorne programe u gradskom kulturnom centru. Sadašnji direktor isplaćivao je astronomski visoke honorare za tribine i predavanja, programe mahom ideološke prirode koji uglavnom tretiraju razne teorije zavere i bave se, suštinski, jeftinom nacionalističkom propagandom. U pitanju je, čini se, pre svega mehanizam za obezbeđivanje sinekure pojedinim bliskim osobama.

Kada čitam slične, vredne istraživačke tekstove nekoliko istraživačkih centara i malo preostalih profesionalnih medija u Srbiji, zamislim se nad tim koliko se zapravo novaca građana, raznim kanalima, odliva u džepove kumova, partijskih aktivista, raznih botova… Mi otkrivamo samo male, veoma male segmente, ali i ovo što znamo stvarno je zastrašujuće. I ponekad se čovek iznenadi ko se sve nalazi u lancima klijentelizma.

Danas će biti paklen dan, najbolje je ne izlaziti iz kuće ako se baš ne mora.

(Slobodna Evropa)