subota, 15. jul 2017. – Ratne sudbine

Predveče, posle nekih dvadeset godina, ponovo uzimam u ruke zbirku pipovedaka Miljena Jergovića Sarajevski Marlboro – ali sad na mađarskom, u sjajnom prevodu Gabora Čordaša. Ove novele bez patetike govore o svakodnevnici ratnog života, priče se razvijaju u nekoj čarobno privlačnoj svetlosti munje. Precizne priče bez ikakvog sentimenta i optužbi. Sudbine govore same za sebe – i optužuju. Koliko se samo razlikuje od „vojvođanske mađarske ratne proze” koja se piše u Budimpešti. Čitam ih i dolazim do zaključka da to nije rat čije sam svakodnevnice preživljavao. Reč je o mnogo, mnogo složenijim procesima. Rat se vodio istovremeno sa tranzicionim promenama i s pobedom ideje nacionalne države. Sve je to već prisutno i u prvoj Jergovićevoj zbirci pripovedaka, koja je tada izazvala veliku pažnju književne javnosti, ali se definitivno uobličava u njegovom sjajnom kratkom romanu Otac.

nedelja, 16. jul 2017. – Pitomost

Prema nekim vestima, Italijani vraćaju na afričku obalu ekonomske migrante koji dolaze morskim putem. I taj potez će doneti samo delimične rezultate, bojim se da prava lavina tek predstoji. Samo se ne zna kad će da se sruči na nas. Kolone migranata na tzv. Balkanskoj ruti kao da su se primetno proredile, obični ljudi s kojima sam ovih dana razgovarao, više ih i ne pominju. Mada su samo pre nekoliko meseci migranti bili središnja tema, naročito među Mađarima, koji su štedro ponavljali rečenice javnih medija iz matične zemlje. U manjinskoj zajednici je samo izgradnja izbegličkog doma u Subotici uzburkala strasti, naime, Srpska napredna stranka podržava gradnju takvih kampova. Savez vojvođanskih Mađara učinio je jedan pokušaj protesta, ali bez snage, Srpska napredna stranka ih je glatko nadglasala. Zapravo nije čak ni s nekakvim dijalogom udostojila koalicionog partnera, iz čega se jasno vidi status Saveza vovođanskih Mađara unutar koalicije. Mogli su pristojno da negoduju na sednicama gradske skupštine, i na tome je i ostalo. Na višim nivoima ni jednom reči nije udostojen. To je to, rekli bi pragmatični političari. U okviru uskih, zakonima propisanih mogućnosti, Savez vojvođanskih Mađara dobio je odrešene ruke u sređivanju svojih unutrašnjih problema, ali da se ne meša u „stvari velikih”. Srpska napredna stranka je opet očitala lekciju, pitanje migranata skinuto je s dnevnog reda. A u Mađarskoj neće biti skinut sve do parlamentarnih izbora iduće godine. To je posve izvesno. U Temerinu nemam televizor, te ponekad uključim peštanski radio, čiji reporter trijumfalno izveštava o još jednoj sjajnoj pobedi u borbi protiv Brisela. Ovoga puta je Đerđ Soroš glavni neprijatelj. Zanimljivo je s kakvom se brzinom Mađari mogu mobilisati protiv spoljne opasnosti. I na to pitanje sam našao odgovor, i to u knjizhi Zoltana Saboa Priprema terena. Sabo misli da je mađarski narod razočaran, mudar i oprezan. „Ni diktatura ne može da ga svari, niti revolucija da ga spali.” Time se objašnjava da „revolucije u Mađarskoj nikad nije ni bilo u pravom smislu reči. Nažalost, imali smo samo oslobodilački rat; odnosno bio je jedan revolucionar jedan jedini: u ličnosti Petefija. Pedesetšeste, izmučen, u Londonu dolazi do zaključka da, ako pogledamo karakter borbe, nema sumnje da je ta borba nacionalna.” Pravac je, dodaje Sabo, već revolucionaran, ali taj pravac nije bio u stanju da se razvije. Tada je Beč bio neprijatelj, zatim Moskva, sad tu ulogu ima Brisel. Uvek je najsilovitije dolazio do izražaja nacionalni karakter. Slušam borbene izveštaje peštanskog radija i pomišljam na Zoltana Saboa. U tome da nismo borbena nacija, sigurno je u pravu. Daleko smo više oprezan narod. To se odnosi i na manjine. Posle Trijanona, mađarstvo stešnjeno u manjinske zajednice, bez ikakvog oružanog otpora prihvatilo je nove državne granice. Kad je procenjeno da to nije opasno, isukao je i mlatarao sa zarđalim retoričkim mačem, i to je bilo sve. Vojvođanski Mađari nemaju ni jednog mučenika koji se na bilo koji način suprotstavio okupatoru. To mu ne zameram: svedoči ne samo o opreznosti nego i o mudrosti. I kad to imamo na umu, operetski junaci postaju smešni, neki od njih su u devedesetim godinama pobegli u Budimpeštu i pod okriljem bezbednih salona mahali krvavim retoričkim zastavama, rečima Lasla Nemeta: bilo je to zveckanje oružjem bez oružja, ali, koliko vidim, u međuvremenu su se i oni upodobili. Od kad smo postali saveznici Srpske napredne stranke, „domaća manjinska borbena retorika je uvenula”. Od sad već samo između sebe tražimo i nalazimo „neprijatelja”.

ponedeljak, 17. jul 2017. – Jona je proždrokao kita

„Sopstvena deca su prožderala svoju revoluciju. Jon je pristao na obalu i u slast pojeo kita”, piše Zoltan Sabo u knjizi koja se pojavila 1987. godine. I to je povod da stavim na kantar svoje česte beleške o Jugoslaviji. Najpre su deca revolucije, iliti njeni unuci prožderali revoluciju i, ubrzo potom, i zemlju. Jugoslavija je već bila na pragu Evopske unije, dakle Jona je pristao na obalu i smazao kita. Ne prihvatam ona mišljenja po kojima su Jugoslaviju razbile strane sile, već su to učinili prvenstveno njeni rukovodioci koji nisu imali smelosti da budu komunisti, ali su se plašili da postanu kapitalisti. Jugoslaviju je razbilo odsustvo ideja, o čemu sam i pisao u svom romanu Pareneza. Tito nije imao naslednike od formata, već samo poltrone. Nevolja je bila i u tome što su mnogi poverovali da put u demokratiju vodi kroz nacionalizam. Sigurno je i to da je strah od Srbije onemogućio mirne pregovore. Ogromna većina je kao u zanosu prihvatila nacionalizam, bilo bi podlo pripisati sva zla Miloševiću i nekolicini njegovih dvorjana.

utorak, 18. jul 2017. – Po čemu smo poznati?

Uveče Jergović: Levijeva tkanionica od svile. Dnevnički fragmenti iz Bazela. U hotelskoj sobi u Bazelu, na noćnom ormariću pored kreveta umesto Biblije – roman Hermana Hesea: Stepski vuk. Izdavač je Zurkamp, specijalno izdanje za hotele. Zamišljam da bi sad, nakon što je Novi Sad prihvaćen za kulturnu prestonicu Evrope, u novosadskim hotelima goste mogle da dočekaju knjige o Novom Sadu, kao znak da možemo i nešto drugo, no samo dovoditi – za novce svih građana – čuvene orkestre na Exit. Trenutno smo, naime, po tome poznati.

petak, 21. jul 2017. – Zabeleška o Jergoviću

Miljenko Jergović je počeo kao pesnik, ali je kao prozni pisac ušao u književnost na velika vrata sa zbirkom novela Sarajevski Marlboro (1993). Pisao je o ratu u Bosni – dok je još bilo vruće. U kasnije napisanim glavnim delima ovaj rat je već samo jedna od niti u njegovim romanima koji govore o 20. veku. O ratu treba pisati još dok se oseća miris baruta, ili – nikad. O „kasnije podgrejanom” ratu pišu samo lepodusi plavim čarapama. Mislim na lepoduhe u hegelovskom smislu reči. U našem malom, provincijslom japijevskom razdoblju neće nikom škoditi ako se prisetimo starog Hegela. Lepodusi, pisao je nemački filozof, „žive u strahu da će činjenjem i samim postojanjem uprljati savršenost svoje nutrine; i da bi sačuvao čistotu svoga srca, izbegava svaki dodir sa stvarnošću i ostaje u toj svojeglavoj bespomoćnosti”. O ratu sam pisao „samo” dnevničke beleške, mislim na Vitgenštajnov razboj, jer sam rat preživeo „samo” na rubovima rata. Napisao sam rat osećanja života. Svedok apokalipse bio je Jergović, on je mogao da piše o njemu, ja sam osmatrao samo njene talase. Gledao sam kako zgodne bankovske službenice bacaju ruže na tenkove koji su krenuli put Vukovara. Kako u prodavnicama nije bilo mleka, a kćerka je poželela da ispeče palačinke. Pisao sam i o tome da mi je predstavnik ekstremne četničke partije obećao čak i kamion, samo da se preselimo u Mađarsku, jer – kao što reče – svaka ptica svome jatu leti. Ekstremisti nisu proganjali one koji su se preseljavali, posmatrali su ih sa simpatijama. Pisao sam o tome da je pala bomba na sarajevsko pozorište na čijem je repertoaru bio moj komad Medejino ogledalo u režiji Mire Erceg. Samo sam zamislio eksploziju, nisam bio i njen svedok. Pisao sam o tome kakve su se vesti probijale u moju sobu u kojoj se u pripravnosti nalazio prazan kofer, jedino nije bilo koa da ga podigne. I Exterritorium sam završio neposredno posle završetka NATO bombardovanja, prvi deo se i pojavio, za vreme Miloševićeve vlasti, na stranicama budimpeštanskog časopisa Holmi, a uskoro potom je objavljen i kao knjiga u izdanju pečujskog Jelenkora. Posle čitanja Sarajevskog Marlboroa već sam imao jasniju predstavu o onom jezivom prasku i naročito o stanovnicima grada. Čitajući Jergovićeve kasnije romane, nije mi izmaklo pažnji da rat više nije bio u njima centralna tema, mada je njime bila natopljena svaka pora teksta. Tako to mora i da bude, jer rat je značio ogoman lom, posle njega ni prošlost nije mogla da ostane ona stara, ali ni budućnost. Ponovo prelistavam Jergovićev roman Dvori od oraha, iz 2003. godine, ovo delo već govori o 20. veku. U njegovom romanesknom svetu se u mediteranskom svetlu ocrtva i s habsburškom racionalnošću ispisuje mistični bosanski životni prostor. U jednom poglavlju romana naišao sam na ovu rečenicu: „Racionalizam Habsburgovaca je za lokalne mistike bio odbojniji i od sultanove vlasti”. Posle ovog romana sledio je Sarajevo – plan grada – gradski roman. Dvori od oraha je pak porodični roman, roman o raspadu jedne porodice. Zanimljivo je da sam se i ja kretao sličnim putevima. Posle Exteritoriuma sledio je gradski roman Neoplanta, ili Obećana zemlja, te potom roman o nestanku jedne porodice: „porodični roman” Balkanska lepotica ili Šlemilovo kopile.

Fragmenti iz dnevničkih beleški
Preveo: Arpad Vicko