Sasvim slučajno, početkom leta čuo sam autentičnu priču o preotimanju jednog poznatog i dobro razrađenog restorana u Beogradu. Nisam se zadovoljio samo pričom, napravio sam proveru u Agenciji za privredne registre. I, zaista, restoran je privremeno zatvoren, dakle, i to se uklopilo u ostale detalje.
Pojedinci bliski vrhovima vlasti ne prezaju da preotmu biznis običnom svetu, onim ljudima koji se na bave politikom, ni kriminalom, žive svoj život i gledaju svoja posla. Ali, klika ne da. Zaplet je urađen po scenariju koji se viđa u mafijaškim filmovima, a sve ćešće i u Srbiji.
Zemljište na kojem je sagrađen restoran vraćeno je restitucijom bivšem vlasniku. Onda je bivši vlasnik instruisan da od gazde restorana traži astronomsku cifru na ime mesečne kirije za zemljište. Nekako uporedo počeli su da dolaze i ljudi koji su zainteresovani da „kupe“ restoran. Gazda zbunjen, ne zna šta se dešava, vreme prolazi, pritisak raste, i onda…
Kako je dekica kome je vraćeno zemljište duboko zašao u devetu deceniju otvorio je dušu: „neću da nosim greh u grob, naterali su me da vam tražim kiriju od 5.000 evra „, ispričao je starac vlasniku restorana. E ti koji su naterali dekicu preduzeli su i druge korake ( inspekcije i slično) kako bi ugostitelja „ubedili“ da je „najbolje da sve proda“. Naravno, po ceni koju su oni odredili. I, da o svemu ćuti.
„Posao“ je zaključen, jedino je osoblje odbilo da radi za nove poslodavce, pa je restoran morao da bude privremeno zatvoren.
Na sličan način su preuzeti još neki restorani i još neka preduzeća. Jedno od takvih uspešnih preduzeća odjednom se našlo u rukama čoveka koji je dugogodišnji prijatelj danas najmoćnijeg čoveka u Srbiji. Istovremeno bivši vlasnik se nigde ne pojavljuje, upućeni kažu da je posle prinudne prodaje napustio Srbiju.
Ovakvih primera ima još i očigledno je da se radi o pojavi, a ne o pojedinačnim slučajevima. Reč je o klasičnom kriminalu u kome, na žalost, učestvuju i pojedinci iz vlasti, a često asistiraju inspekcije i druge državne službe. Klasičan primer sprege mafije i države.
Da iza svega stoje moćni i opasni likovi najbolje svedoči tišina u kojoj se sve to događa. Ucenjeni prodavci imovine i biznisa pristaju da glume kako se ništa nije desilo, često ostaju još jedan period u firmi koja im je oteta. Ne prijavljuju slučaj policiji, ne daju izjave za medije, spremni su da se „zakunu“ kako je sve izmišljeno.
Otimačina imovine klasična je za predkapitalistički period i obično je reč o otimanju državnog. To smo na primerima pljačkaške privatizacije gledali deceniju, dve unazad. Kako je ponestalo državnog sada se otima i privatna imovina. Razbaštinjeni vlasnici, međutim, znaju da im nema pomoći, da ih policija i tužilaštvo neće zaštiti, naprotiv isporučiće ih mafiji.
Interesantno je i da udruženja privrednika o ovome ćute, valjda se njihovi članovi nadaju da oni neće biti na udaru. Ali, kad egzekutori i „kupci“ pokucaju na vrata tada će već biti kasno. Kako neko reče živimo u vremenu kada je država gora od naroda.
STUPS: Bestijarijum