Iz izjava predstavnika vlasti i pratećeg spinovanja medija, može se zaključiti da će radnici biti isključivi krivci ukoliko se Fiat pokupi i ode u Poljsku, na primer; kažu Poljaci se polomiše da dovedu novi model automobila, koji se proizvodi u Kragujevcu, u njihovo Fiat postrojenje i da su spremni i da plate za to. I da radnici nisu svesni šta imaju u rukama i ispuštaju iz njih, štrajkujući.

Kritici radnika pridružili su se i kvazilevi političari u vlasti, kao recimo nesrećni Ivica Dačić, koji veli, otprilike – teško je, mala plata, uslovi rada teški, ali oni svojim štrajkom mogu da ugroze i druge radnike koji rade za Fiatove kooperante, a to može dovesti do lančane reakcije i opšte katastrofe. A da ne pričamo o tome da radnici iz drugih firmi mogu sada da krenu sa štrajkovima, a neki su već i počeli, i tako pošalju loš signal eventualnim stranim investitorima. Zvuči poznato? Takve priče se, sada već vekovima, pričaju u zemljama primitivnog kapitalizma kako bi se uništili štrajkovi, podstakli tzv. štrajkbreheri i “narod” okrenuo protiv radnika koji se bore za svoja prava.

Ono što orkestrirano izjavljuju predstavnici vlade u najmanju ruku je bezobrazno i necivilizovano. Pa zar je čudno ili zabrinjavajuće što su radnici Fiata odlučili da pomognu sami sebi i traže povećanje plata i bolje uslove za rad? Pa ko će to da uradi umesto njih? Pa štrajkovi su civilizacijsko dostignuće, i nema ih i zabranjuju se samo u nedemokratskim i diktatorskim zemljama, u kojoj se ljudski životi i egzistencije žrtvuju zarad viših interesa.

Nema naravno nikakve empatije – a ko bi to i očekivao od ove surove i primitivne vlasti – prema radnicima kojima je dosta praznih obećanja i uverenja da će biti bolje „iduće godine“.

Mora se međutim reći da štrajkovi u jednu ruku i odgovaraju vlasti, jer će imati koga da optuži za Fiatov odlazak i celokupni ekonomski kolaps koji nam očigledno vrlo brzo sleduje… Već ih čujemo kako se pravdaju: sve smo učinili da ih zadržimo, ali eto nes(a)vesni radnici su napravili nepopravljivu štetu po srpsku ekonomiju. Štrajk Fiatovih radnika ili onih iz Goše, Gorenja – mogu biti zgodan izgovor ili pak opravdavajuća strategija za ekonomsku katastrofu koja nam se priprema, a na koju su ministri, premijerka, a bogami i predsednik, je li, predano upozoravali i objašnjavali da radnici ne smeju da provociraju investitore svojim „nesuvislim“ zahtevima za većim platama i boljim uslovima rada. Nekada smo se reklamirali po svetskim televizijama, CNN -u na primer, kako imamo jeftinu a kvalifikovanu radnu snagu, a sada se najedanput ta radna snaga buni protiv ruke koja je hrani.

Nikome od ministara, a o predsedniku i da ne govorimo, ne pada na pamet da odgovornost potraži u svom dvorištu ili kući. Ako se i spomene odgovornost vlasti, onda se kreće sa već poznatim mantrama o tome kako je bivša, demokratska vlast kriva za ovakvo loše stanje, jer su oni, avaj, potpisivali ugovore sa stranim kompanijama i dogovarali uslove poslovanja, dok je nova vlast samo zatekla staus quo ante i ne može biti kriva za grehove onih od pre. I tako šareni cirkus srpske ekonomske politike, sastavljen od raznih laža, privida i šljaštećih obećanja, nastavlja da se kreće pravo u provaliju, a u ovom cirkusu, koji vodi menažerija od vlasti, nema mesta za štrajkače i uzbunjivače savesti građana; nema mesta za znanje, razum i planiranje budućnosti; nema apsolutno ničeg sem gramzivosti, bezobzirnosti i puke želje da se nagrabi što više dok ne dođe sudnji dan za sve nas.

Nije isključeno ni to da je jedan od razloga zašto se Vučić sa mesta premijera prebacio na mesto predsednika – i mogućnost da odgovornost za predstojeću katastrofu prebaci, osim na prethodnu vlast, i na vladu. Već može čuti i to kako pred kamerama govori kako je, eto, dok je on bio premijer, sve bilo u redu, a sad… Možda je predosetio da projekat zemlje jeftine radne snage, balkanskog Bangladeša, bez prava radnika, ali i bez drugih elementarnih ljudskih prava – propada!

Radnici Fiata, Goše, Gorenja poslednje su uporište u borbi protiv suludih poteza vlasti. Ukoliko ne podržimo radnike ovih i drugih kompanija koji su u štrajku, onda nećemo imati pravo da optužujemo bilo koga sem sebe kada nam se „odluke i mere“ vlasti razbiju o glavu, kada red dođe i na nas.

Dok nezadovoljni i poniženi radnici ne dođu do Slavije i ne okupaju se u čuvenoj fontani što svira, peva i preliva – nema nama sreće. Mogli su sa Slavije da simbolično uklone spomenik velikom borcu za radnička prava i revolucionaru Dimitriju Tucoviću i da nekom fontanom pokušaju da sklone sve ono što je on predstavljao, ali ako radnici dođu na Slaviju, a potom krenu i u neke druge delove Beograda – pred Vladu i Skupštinu, na primer, biće onda, biblijski rečeno, jauk i škrgut zuba…

A kada zatraže svoje plate i prava, vi, dame i gospodo iz vlasti, pokažite im „Beograd na vodi“, kako biste objasnili radnicima gde su njihove pare „uložene“ , ali im ne spominjite jarbole i jarbolčiće, da vas ne bi podigli gore, kao zastave…

(Autonomija)