Preti nam sukob civilizacija – to je u najkraćem poruka koju je Donald Tramp poslao iz Varšave, pre nego što ga je u Hamburgu dočekao mnogo prozaičniji sukob policije i demonstranata.

Američki predsednik je u govoru tokom posete Poljskoj, a uoči samita G20 u Nemačkoj, u velikoj meri šokirao svet kada je borbu protiv terorizma stavio u okvir sukoba civilizacija. Rekao je da su zapadne vrednosti – koje nije definisao – pod ozbiljnom pretnjom sa istoka i juga, misleći najverovatnije na islamski svet. Te pretnje, dodao je, mogle bi da izbrišu ono što nas povezuje u kulturi, veri i tradiciji i čini nas onim što jesmo. “Suštinsko pitanje našeg doba jeste da li Zapad ima volje da preživi. Imamo li želje i hrabrosti da sačuvamo našu civilizaciju od onih koji bi da je podriju i unište?”, naglasio je američki predsednik. I ponovio reč “volja” još desetak puta u svom govoru od 40-ak minuta. Demokratiju nije spomenuo nijednom.

Ovo nije bilo prvi put da Tramp iznosi etnocentrične stavove; čuli smo ih dosta u kampanji, ali nikada do sada nije išao ovako daleko. Direktor varšavske kancelarije Maršalovog fonda Mihal Baranovski kaže za LA Times da ako očekujemo Trampovu doktrinu – osnovu spoljne politike koju svaki predsednik definiše u nekom trenutku – ovo je najbliže tome. “Ovo nije spoljno-politička doktrina, ovo je skoro manifest”, kaže Baranovski.

A pre samo par nedelja u Saudijskoj Arabiji Tramp je pričao drugu priču kada je govorio o borbi protiv terorizma. Tada je rekao kako ovo nije bitka između različitih vera, sekti i civilizacija, već između varvarskih kriminalaca koji žele da unište ljudski život i časnih ljudi svih vera koji pokušavaju da ga zaštite.

Koji je od ova dva Trampa onaj pravi?

Američki analitičari se uglavnom slažu da varšavski govor odražava uticaj onih Trampovih savetnika koji se naglasnije zalažu za populistički nacionalizam. To su Trampov strateg Stiv Benon i savetnik Stiven Miler, koji je po svemu sudeći i napisao najveći deo govora. Kažu da je on pisao i onaj za Saudijsku Arabiju, ali da se posle oko nacrta tog govora pregovaralo na sve strane dok nije uobličen. A Benon je pre tri godine rekao na jednoj konferenciji kako je “judeo-hrišćanski Zapad u početnim fazama brutalnog i krvavog sukoba… otvorenog rata protiv džihadskog islamskog fašizma – protivnika koji će, ako ne preuzmemo oštrije mere, potpuno zbrisati sve što smo nasledili poslednjih 2000 godina”. Posle je sam Tramp rekao CNN-u u martu prošle godine kako misli da “nas Islam mrzi”. Na kraju krajeva, nije ni bitno koji je Tramp onaj pravi; možda američki predsednik menja ploču u zavisnosti od toga šta njegovi savetnici misle da će se konkretnoj publici dopasti. Bitno je da reči američkog predsednika uvek imaju težinu i da se čuju u celom svetu. Ove izgovorene u Varšavi prava su muzika za uši onih koji regrutuju mlade muslimane i šalju ih u samoubilačke napade. Oni upravo to pričaju svojim učenicima – da ih Zapad mrzi i da je ovo sukob civilizacija.

Trampovi prethodnici nisu išli ovako daleko. Buš mlađi je rat protiv terorizma opisao kao borbu između umerenosti i ekstremizma, dok je Obama ponavljao da terorizam ne predstavlja “egzistencijalnu” pretnju za SAD, kao što su to predstavljali komunizam ili nacizam. A Tramp je našao da priča o egzistencijalnoj pretnji Zapadu baš ispred spomenika poljskog otpora nacistima. Pohvalio je Poljake zbog toga što su se opirali sovjetskoj dominaciji, pa je čak taj njihov otpor povezao sa borbom protiv “radikalnog islamskog terorizma”. Ako je i od Trampa, malo je mnogo. Islamski terorizam odnosi žrtve na Zapadu i doprinosi da se navike i način života ljudi na Zapadu menjaju, ali neumesno je to porediti sa nacističkim zločinima i sovjetskim pogromima. Fanatici koji kamionima kose ljude po Nici ili Londonu, ili ih bombama sačekuju na koncertima u Parizu ili Mančesteru, jesu ubice i nikako ne treba ignorisati opasnost koju oni predstavljaju, ali oni nisu nikakva pretnja nikakvoj “zapadnoj civilizaciji”. Sutradan posle napada u Londonu ili Nici ljudi su istim tim ulicama išli na posao, kao što su nastavili da idu na koncerte i u Parizu i u Mančesteru.

Trampova teza o ugroženosti zapadne civilizacije nije ništa novo. Termin “sukob civilizacija” u ovom kontekstu skovao je američki istoričar Bernard Luis, koji je 1990. pisao da arapski svet neće napredovati dok ne prođe sopstvenu reformaciju, poput one kroz koju je prošao Zapad, tako što će religiju izbaciti iz politike i zadržati je u džamiji. Posle je tezu o sukobu civilizacija zastupao američki politikolog Semjuel Hantington tvrdnjom da će nakon Hladnog rata, kao sukoba ideologija, budući sukobi biti na kulturnim linijama. Bio je to Hantingtonov odgovor na tezu njegovog bivšeg učenika Frensisa Fukujame da je posle Hladnog rata, zapadna liberalna demokratija odnela ubedljivu pobedu i dovela nas do “kraja istorije”.

Tramp nije poznat kao pasionirani čitalac knjiga o filozofiji i političkoj teoriji, ali sve i da jeste morao bi više da pazi šta priča. Bernard Luis je u svom radu upozorio da Zapad ne sme sebi da dozvoli grešku iracionalne reakcije protiv svog islamskog rivala. A upravo je to, kako u magazinu Atlantic kaže Favaz Đerđeš sa Londonskog ekonomskog fakulteta (LSE), ono što Tramp sada radi: “Tramp je izabrao lojaliste koji umesto činjenica i znanja o svetu i američkoj ulozi o njemu koriste ideologiju i stereotipe. Postoji realna opasnost da će Trampova administracija naneti veliku štetu američkom ugledu u svetu i američkim nacionalnim interesima.”

(Autonomija, foto: Beta/AP)