Gotovo neprimetno prošla je javna rasprava o Nacrtu zakona o dualnom obrazovanju. Tri događaja, u Novom Sadu, Nišu i Beogradu, po mišljenju predlagača bila su sasvim dovoljna da se predstavi zakon i daju primedbe onih koji to žele. Prva dva su prošla bez bilo kakvog ozbiljnijeg otpora najavi da će naša deca uskoro postati još jeftinija radna snaga od roditelja, koji već rade za mizerne plate.

Koncept koji je predložen predstavlja sistem prinudnog rada za decu, koja samo mogu (možda) birati kod kog poslodavca će raditi, ali ne i da li žele da rade tokom školovanja. Na taj način se poslodavcima u zemlji obezbeđuje svake godine priliv nove jeftine radne snage, jer je Nacrtom zakona predviđeno da je cena „produktivnog“ rada učenika najmanje 50% minimalne cene rada (što znači, 65 dinara), a radna nedelja učenika se ograničava na 35 sati nedeljno, što je i inače maksimalno dozvoljena satnica za dečji rad i kod nas i u svetu. Kada se izračuna, dobijamo da će deca raditi za oko 9.000 dinara mesečno i na taj način biti konkurencija svojim roditeljima, a pri tom poslodavac neće morati da plaća socijalno i penzijsko osiguranje. Naprotiv, država će ponuditi subvencije poslodavcima koji budu ušli u sistem dualnog obrazovanja. A zašto onda država nije uložila taj novac u opremanje škola kako bi učenicima bila omogućena kvalitetnija nastava, već nam mnoge škole nemaju ni opremljene toalete, a o kompjuterima i drugom potrebnom opremom da i ne govorimo?

Glavni argument predlagača je da je potrebno usklađivanje srednjeg obrazovanja sa potrebama tržišta rada, ali poslednjih godina najviše se traži nekvalifikovana radna snaga, što znači da nije urađeno ni jedno istraživanje koje bi bilo povod za potrebu uvođenja ovakvog vida obrazovanja. Osim toga, pozivali su se na postojanje istog zakona u Nemačkoj, a niti su plate kod nas na Nemačkom nivou, niti se govori o tome da je u Nemačkoj sindikat u obavezi da prati pod kojim uslovima deca uče i rade kod poslodavaca, kao i da je tim učenicima omogućeno da budu članovi sindikata, što kod nas nije slučaj. Naprotiv, po ovom Nacrtu ne postoji nikakva jasna strategija razvoja, a Privredna komora Srbije se pojavljuje kao organizacija koja daje odobrenja kompanijama koje će ući u sistem dualnog obrazovanja, izdaje potrebne sertifikate instruktorima koji će raditi sa decom, u suštini uticaće na plan i program obrazovanja, čime se umanjuje značaj i potreba za postojanjem Ministarstva obrazovanja. Naravno, poslodavci nisu u obavezi da prime učenike u radni odnos posle završene škole, već će iznova svakih 3-4 godine moći da koriste nove, mlade ljude za eksploataciju.

I imajući u vidu sve ovo, pitanje je zašto nije bilo ozbiljnijeg otpora prosvetnih radnika u zemlji na ovaj sramni predlog dualnog obrazovanja. Verovatno je većina njih okupirana niskim platama, lošim uslovima u kojima rade, poniženjima kojima su često izloženi, pa su predlog da deca rade u toku školovanja prihvatili bez ozbiljnije analize (čast izuzecima) šta se u stvari time legalizuje – eksploatacija dece.

U Beogradu je 8. juna održana treća debata u okviru Javne rasprave, i predstavnici predlagača zakona su došli samo da nam prezentuju predloženi zakon, da „odrade tezgu“, uzmu dnevnice, bez namere da odgovore na pitanja koja bi im bila postavljena. To je bio scenario u Novom Sadu i Nišu, ali ovog puta je bilo drugačije.

Bilo je različitih grupa i pojedinaca koji su došli na raspravu, pored nas, dvadesetak aktivista/kinja Levog samita Srbije i kampanje „ Ko krade rad !“, bili su prisutni aktivisti/kinje Studentskog pokreta iz Novog Sada, 7 zahteva, Marks 21, članovi/ce novoformiranog pokreta Saše Jankovića, sindikalisti SLOGE i sindikata Nezavisnost!, direktori/ce i profesori/ce par srednjih škola i pojedinci/ke zainteresovani da se uključe u otpor ovom predlogu zakona, ali i predstavnici Unije poslodavaca.

Poučeni iskustvom iz Niša, gde naši predstavnici gotovo da nisu dobili šansu da iznesu šta će se dogoditi ako se zakon usvoji, došli smo spremni, sa transparentima i crvenim kartonima sa porukama koje su jasno dale do znanja svim prisutnim naš stav o skandaloznom Nacrtu zakona. Nismo bili fini, jer vlast očigledno prepoznaje samo oblike komunikacije koji podrazumevaju netoleranciju, viku, haos, i to je jedini način da nas saslušaju, u protivnom naše lepo ponašanje doživljava kao prihvatanje. U početku su nas ostali u sali samo posmatrali, ali vrlo brzo su se pridružili našim glasnim komentarima i prozivkama, sve dok predstavnici predlagača zakona nisu odustali od dalje prezentacije, a nama u sali je pružena prilika da za govornicom iznesemo mišljenja. I ređali su se aktivisti, sindikalisti, intelektualci za govornicom, pljuvali po predlogu, postavljali pitanja, kritikovali, a publika je svaki put sa ogromnom podrškom ispratila skoro svakog govornika/cu. Zaista sam osetila ogromno zadovoljstvo, jer sam bila aktivna učesnica jednog događaja koji je dokazao da ipak možemo da budemo solidarni i jedinstveni kada postoji pravi cilj, možemo da pređemo protiv nekih političkih neslaganja kada je potrebno da se borimo protiv bahate vlasti koja misli da smo svi samo potrošna roba šačice tajkuna i političara ove zemlje. Posle više od dva sata, završen je skup sa jasnom porukom – „POVUCITE ZAKON!“, što smo svi u sali skandirali.

I mada znam da je ovo donkihotovska borba sa vetrenjačama, ne odustajemo. Borićemo se protiv usvajanja ovog zakona. Nećemo dozvoliti da deca u ovoj zemlji budu motači kablova u Juri, Leoniju, Dreklsmajeru, fizički radnici u Geoxu, Maxiu, Gomexu, Idei, pekarama, frizerskim i kozmetičkim salonima za 65 dinara na sat.

STOP DEČJEM RADU!

(Autorka je aktivistkinja organizacija ROZA – Udruženja za radna prava žena iz Zrenjanina i Levog samita Srbije)