Ne znamo ko su, ne znamo šta hoće, „ko stoji iza njih“, ko su vođe Protesta protiv diktature koji već pet dana traje jednakim intenzitetom. U stvari, hajde dosta sa tom pričom da ne znamo ko su. Imali smo pet dana da ih upoznamo. Nisu porušili Beograd, nisu dozvolili ultra-desničarima da stanu na čelo kolone, ismejali su svakog ko je pokušao da im preotme protest i izneli su konkretne zahteve. Znamo ko su. To su deca nekih od vas koji ovo čitate, deca vaših prijatelja, tamo je ćerka Dragana Đilasa, ćerka mog druga D, sestričina mog druga R, tamo je moja „mala“ rođaka M, moji drugari sa Fejsbuka za koje nisam ni znala da su toliko mlađi od mene i da su još studenti. Tamo su svakog dana i „moja deca“, studenti koji stažiraju u „Vremenu“ i ko zna koliko još „dece“ koju poznajemo.

Ovih dana gledamo kako ubrzano politički sazrevaju. Tu, pred našim očima. Moja M. do pre tri meseca nije znala nijednog političara osim Aleksandra Vučića, samo je jednom iskazala politički stav, kad je htela da je vodim na Paradu ponosa 2010, što sam glatko odbila jer je bila derle. U poslednja dva meseca od nje mi stižu Fejsbuk pozivi za svakojake političke događaje. Šalje mi poruku: „Studenti vole Vreme“. Znam je otkad se rodila, a potcenjujem je jer mislim da ne zna u kojim novinama radim. Prijatelj mi priča kako je njegova rođaka ove godine postala punoletna i prvi put izašla na izbore. Pre mesec i po pitala ga je ko je taj Saša Janković. Sad je redovna na protestima, a na Fejsbuk kači linkove sa Paragraf.rs o pravu na javno okupljanje. Naravno, ima među njima i starijih, ovih što imaju nešto malo preko 20 godina. Jedna mi se javila preplašena, pita da li imaju legitimitet ako ih nije podržala nijedna studentska oganizacija. Imaš, srećo, legitimitet, tebi ga daje onih 20.000 koji već pet večeri šetaju ulicama Beograda. Nikada te „oficijelne“ studentske organizacije nisu podržale nijedan protest studenata. Sećamo se mi odlično Nemanje Đorđevića, Aleksandra Nikačevića i, jao bože, Branka Ružića.

Slušam svoje ispisnike i ove starije od mene kako cokću, gunđaju i mrndžaju da su ovi protesti neartikulisani, amaterski organizovani i kako može da izbije haos. Sve je to, kažu, „u naše vreme“ bilo mnogo bolje. Gledam ih, čudim se i krstim, jer znam da nije. Jednom davno, u nekom prošlom životu, bila sam jedna od te „dece“. Isto smo ovako bili bezglavo naloženi, bučni i neartikulisani. Uz samo jednu malu razliku: mi rođeni osamdesetih, znali smo sve političare u Srbiji. Takvo je bilo vreme. Znali smo ko je Milošević jer su mama i tata urlali na televizor kad se pojavi. Znali smo ko je Vuk Drašković jer su mama i tata 9. marta otišli na protest, a nas ostavili sa dedom, čvrsto uverenim da taj Milošević treba da ih sve pregazi onim tenkovima. Bio je rat i svako je imao nekoga mobilisanog i poslatog na Tovarnik ili Vukovar, pa su televizori su stalno bili uključeni, te tako naučismo i ko je Šešelj, a ko Mirko Jović… Uglavnom, bilo nas je koji smo odrastali na protestima jer nije imao ko da nas čuva. Posle kad smo već dovoljno porasli da ostajemo sami kod kuće, ucenjivali smo roditelja: ili nas vodite na protest ili odosmo sami, pa vi vidite šta ćete. Sa 13 prvi put okusiš suzavac, sa 16 si u marici i pucaš od ponosa što su te strpali u nju. Sa 17 već imaš više privođenja i pravi dosije. No to je digresija, odavno nikom važna.

Poređenje je bitno zbog nečeg drugog: ova današnja deca ne pamte ratove i sankcije, Miloševića, restrikcije, pa ni 5. oktobar. Oni vide samo ovo sad i osećaju da nešto nije u redu. Ne znam šta osećaju i ne mogu da nagađam u njihovo ime. Znam samo da smo se svi prevarili misleći da su mladi apolitični ili da rastu u oportuniste i karijeriste. Znam i da mi je neopisivo milo što sam se našla na protestu na kom ne poznajem ama živu dušu. Jer, znate, kad ljudi iz moje generacije, „Ne da(vi)mo Beograd“, organizuju protest, meni je tamo kao na nečijem rođendanu. Čak i ako nekog ne znam lično, deli nas manje od šest stepeni razdvajanja ili se pratimo na Tviteru. Nedavno sam se našla na bini, gledala u masu i u prva četiri reda nisam videla nijedno nepoznato lice. To je moj mehur, okruženje u koje sam se zatvorila, baš kao što se svi zatvaramo u mehurove i okružujemo se sličnomišljenicima. Ovi mladi nisu iz našeg mehura, imaju oni svoj u kom mi nemamo šta da tražimo. Da, možemo da ih podržimo i da poturimo leđa ako neko krene na njih, da primimo udarce njima namenjene. Ali ovo je njihova bitka i nemamo pravo da im pričamo kako će je voditi.

Rekoh, nekad davno sam bila „deca“. Nemojte im prilaziti sa rečima: „Deco, vi ste nam jedini spas.“ Ništa me nije, u ona vremena, nerviralo više nego to. Nisu oni izašli na ulice da spasu nas, nego sebe. Mi čak i ne znamo tačno od čega se spasavaju i koja im je muka. Ja samo znam da su njihovi zvanični zahtevi potpuno na mestu, ali znam i da je duboko neprirodno da mladi ljudi na ulici skandiraju „hoćemo državu“. Neprirodno je za državu, ne za njih. Mladi bi, kažu upućeni, trebalo da budu protiv autoriteta, da pružaju otpor sistemu. A oni hoće državu. I to, sunce im dečije, uređenu, zahtevaju nesmetan rad nezavisnih institucija i regulatornih tela, hoće demokratizaciju medija, hoće neki red. Oni nose transparent „Najveća je izlaznost na Horgošu“, oni hoće ovu državu, a ne neku drugu. Svoju, a ne tuđu. I zato, kad se neko zapita ko su i čija su ta deca, slobodno odgovorite: naša deca.

(Vreme / Foto: mc.rs)