Među mnogobrojnim “čudnim” izjavama predsedničkih kandidata, naročito opčinjavajuća bila je ona sa konvencije kandidata AV, održanog u Beogradu pre nekoliko dana. Izjava se ticala prisustva nekadašnjeg nemačkog kancelara Gerharda Šredera na pomenutom skupu. Predsednički kandidat AV tada je rekao da je Gerhard Šreder “najveći evropski reformator i tvorac moćne nemačke privrede“.

Da li to znači i da je predsednički kandidat AV veliki reformator i da će stvoriti moćnu srbijansku, a verovatno i svesrpsku moćnu privredu uz neupitnu podršku Nemačke?!

Priča je naravno epskog karaktera, jer okruženje i prošlost ovoga kandidata govore da je sklon epici sa jakim osloncem na najšire društvene slojeve, kojima se obraća sa najvećim mogućim poštovanjem i namerom da ih kao edukuje, u ovom slučaju cilj edukacije jeste tzv. evropski put Srbije. Dodao bih, sa istovremenim osloncem na Rusiju. Pošto su ciljevi visoki i naravno da zahtevaju velika odricanja, da se ne bi izgubili u njima, posežemo, ali samo malo, svakako i u razumnoj meri, za hronologijom.

Naime, Šreder je bio nemački kancelar, kao kandidat nemačke Socijaldemokratske partije u periodu od 1998 do 2005. godine. U to doba, naš predsednički kandidat bio je u jeku vaspostavljanja svoje ministarske pozicije, i to informisanja u Vladi Mirka Marjanovića tokom bombardovanja SRJ 1999. Pre toga je u nekoliko mandata već bio republički i savezni poslanik stranke čiji je akronim SRS, a predsednik još uvek Vojislav Šešelj. Dakle, naš budući veliki reformator je bio ministar u Vladi države u čijem je bombardovanju, između ostalih, koalirao i „najveći evropski reformator“, i to zbog masovnog kršenja ljudskih, manjinskih i građanskih prava vlasti kojoj je pripadao i AV. Još u većem čudu sam bio kada ugledah i fotografiju posle konvencije, na kojoj pored pomenuta dva reformatora, prošlog i budućeg, stoji i čovek sa spornom diplomom sa osnovnih i master studija koju je stekao u šezdesetim godinama svog života na jednoj privatnoj visokoobrazovnoj ustanovi iz Sremskih Kalovaca. Koliko shvatam, njemu, kao i Šrederu ipak sledi zaslužena penzija i zvanje počasnog građanina Pekinga!

Ne sumnjam uopšte u nemačka i evropska iskustva Šredera, kao i u konstataciju da je on bio „najveći nemački reformator“, pogotovo što je od tog vremena prošlo već skoro dvadest godina i stvar je lepog vaspitanja odnositi se prema njemu s poštovanjem. On svoje penzionerske dane provodi savetujući razne političke i privredne ličnosti iz trećeg i nerazvijenog sveta ne udubljujući se posebno u detalje, i to je u redu, budući da prošlost ne baca sumnju na njegov lik i delo.

Problem koji ja imam jeste sadržan u činjenici da pamtim dešavanja u Vojvodini i SRJ iz poslednje decenije prošlog veka. Pamtim razne likove u vojnim uniformama i čizmama koji su bili malo političari, a malo vojnici u službi otadžbine i koji su maštali o granici srpskog sveta na liniji Karlobag-Karlovac-Virovitica, i pri tome špartali po raznim RS i RSK, građanski rat i raspad Jugoslavije, pamtim pola miliona prognanih i proteranih iz Hrvatske i Bosne, pa onda potpuno urušavanje celokupnog privrednog i finansijskog sistema sa najvećom inflacijom u istoriji ljudskog društva, urušavanje zdravstvenog i obrazovnog sistema, listu od 300 zvaničnika kojima je bio zabranjen ulazak u zemlje EU i SAD, pljačkaške privatizacije, ukidanje svake autonomije Vojvodine zarad vajnog ujedinjenja i proglašavanje svakog građanskog i autonomističkog stava za izdajnički. Onda dalje, pamtim i iseljavanja pod pritiskom, predloge za humanu deložaciju, Srbislavce, prisilne regrutacije, dramatičnu promenu etničke strukture u Vojvodini, konstantan odlazak mladih i to sve nije bilo dovoljno, nego su posegli i za Kosovom, želeći da naprave Kosovo bez Albanaca, što je rezultiralo „NATO agresijom 1999“ .

Svakako da prošlost treba ostaviti istoričarima da je proučavaju, glasi jedna od često korišćenih fraza našeg vremena. Dodao bih svoj stav, sledeći Fevra, da istorija ipak nije prevashodno nauka o prošlosti već o sadašnjosti. Kada to sve sastavimo i rastavimo, nameću mi se samo dva moguća rešenja: prvo rešenje bi bila upotreba komande delete iz Windows programa i onda lepo, svi se probudimo pročišćeni, nasmejani i neopterećeni, jer su nam sećanja selektivno obrisana a naročito problematična sećanja na neke ljude i događaje. Drugo rešenje jeste civilizacijska tekovina i zove se lustracija. Kada se ono primeni, bili bismo obezbeđeni od prisustva proskribovanih ličnosti i političkih stranaka, a mi kao društvo bismo imali razloga da budemo ponosni na stepen društvene odgovornosti i bili bar za stepenicu više u svom evolucijskom razvoju i od pre neku deceniju sastavni i ravnopravni deo Evrope.

Strepim da bi reformatori u svom reformskom zanosu mogli da posegnu za tzv. trećim putem. Ne bi bilo prvi put i kožne čakšire nam u tom slučaju ne bi pomogle!

Autor je istoričar iz Novog Sada

Foto: N1