Profesor sam Univerziteta u Nišu, na kome radim 27 godina. Javno kažem: mene, kao članicu niške akademske zajednice, od juče ne predstavlja rektor Univerziteta u Nišu, prof. dr Dragan Antić. I želim da se potpuno jasno i javno distanciram od svih profesora, uključujući i bivše i sadašnje dekane fakulteta Univerziteta u Nišu, i profesore svih drugih univerziteta, čija su imena osvanula na drugoj i trećoj strani Politike ispod sramnog proglasa podrške Aleksandru Vučiću. Zbog ovih kolega profesora naprosto me je sramota. Ako su doista potpisali onaj propagandni pamflet (ako nisu – neka to javno kažu i pozovu na odgovornost one koji su ih bez pitanja potpisali), unizili su ne samo sebe, već čitavu akademsku zajednicu. Ne mogu i ne želim da se u njihovo ime izvinjavam studentima i građanima, ali se javno ograđujem od toga što su uradili i molim javnost, a naročito studente, da me kao profesora univerziteta ne poistovećuju sa ovim kolegama.

Pored toga što me je stid, osećam i veliki gnev, jer je to što su profesori univerziteta i akademici uradili jednom rečju nedopustivo. Ne samo zato što univerzitet po svojoj definiciji i suštini treba da bude kritičar a ne skutonoša vlasti, svake vlasti, već u ovom konkretnom slučaju zato što profesor univerziteta ne sme da podržava diktatora. Bilo koje vrste. Bilo kada. Bilo pod kojim izgovorom. Diktaturu ne bi smeo da podržava niko ko se naziva svesnim čovekom, naravno. Ali je za profesore univerziteta, za sve članove akademske zajednice, to jednostavno nedopustivo zbog njihove društvene uloge, društvene pozicije i odgovornosti koju ona podrazumeva. Iza profesora slede i svi drugi „stubovi“ društva čija je odgovornost očuvanje temeljnih vrednosti jednog društva i njihovo prenošenje mlađim generacijama – oni koji nose prosvetu, medije, sudstvo, i sve ostale društvene institucije. Akademska zajednica je, ipak, na vrhu te piramide odgovornosti, jer upravo obrazuje one koji to treba da rade u svojim profesijama. Diktatura, po definiciji, razara društvo zarad koristi i interesa vladajuće oligarhije i njenih poslušnika. Podržavši diktaturu, profesori univerziteta dezavuišu sopstvenu društvenu ulogu i svoju odgovornost prema društvu.

Naravno da ne osporavam pravo svakog pojedinca, pa ni profesora univerziteta, da se bavi politikom u formi i stepenu koji izabere, naprosto podrškom nekim idejama, stavovima i ideologijama ili čak aktivnim političkim delovanjem kroz političke institucije. Međutim, postoje vrlo jasne etičke granice između tog individualnog prava i društvene odgovornosti profesora. Potpisivanjem lojalnosti onome što danas u Srbiji oličava Aleksandar Vučić koleginice i kolege su ih sve prekršili.

Prva i osnovna etička granica nalazi se u učionici – ono što prenosimo studentima u učionici mora da bude najobjektivnija moguća verzija stvarnosti, na to nas obavezuje profesionalna etika i odgovornost koja ide pod ruku sa privilegijom akademske nezavisnosti, i, otvoreno treba reći, materijalnog položaja koji u ovom do prosjačkog štapa dovedenom društvu nije zanemarljiv aspekt pripadnosti akademskoj zajednici. Stupajući u učionicu, svi smo se obavezali da studente podstičemo i podučavamo kako da kritički misle i preispituju svet oko sebe, uključujući i naša sopstvena iskrena uverenja. Vrhunac je licemerja studentima – bilo da će sutra lečiti ljude, zidati mostove, podnositi završne račune ili praviti kompjuterske aplikacije, bez razlike – govoriti da ne smeju da plagiraju eseje, da moraju da poštuju pravila i institucije, predavati im o vrednostima profesionalne odgovornosti, ali i slobode i uvažavanja različitosti mišljenja, a onda potpisati lojalnost čoveku koji je svaku, ama baš svaku od tih vrednosti bezočno pogazio vršeći državnu vlast u poslednjih par godina.

Druga etička granica je javni prostor, u kome smo dužni da se zalažemo, ukoliko polažemo pravo da pripadamo takozvanoj intelektualnoj eliti, za principe časti, poštenja, poštovanja zakona i poštovanja svih ljudi. Po mom najdubljem uverenju nedopustivo je već i samo ćutati i zatvarati oči pred bahatim kršenjem zakona i sistematskim i planskim razaranjem svih institucija, pa time i čitavog društva. Aleksandar Vučić je oličenje upravo svega toga – što nije uspeo korumpiranjem pojedinih ključnih aktera, to je sproveo zastrašivanjem i ucenama, preko leđa nekih gladnih i do ivice egzistencije dovedenih nesrećnika. Nedopustivo je već i to što godinama ćutke gledamo kako Aleksandar Vučić gura državu u apsolutizam i diktaturu, rasprodaje nacionalne resurse koje smo dužni da sačuvamo za naredna pokoljenja, i iznajmljuje našu omladinu kao radnu snagu, uzurpira i prisvaja sebi i svojoj i satelitskim partijama jednu po jednu polugu vlasti i odlučivanja, ostavljajući sve one koji nisu uzeli člansku kartu i potpisali lojalnost na razvalinama države van zidina srednjovekovnog grada u koji je zazidao sebe i sebi bliske kao nedodirljive. Da jedan profesor univerziteta sve to ne samo da prećutkuje, već i aktivno, imenom i prezimenom podržava jednostavno je bez opravdanja. Naročito kad se setimo da među nama postoje i sasvim drugačiji profesori, kao što je, na primer, prof. dr Đokica Jovanović, jedan od osnivača i predvodnika građanskog Udruženog pokreta slobodnih stanara Niša, koji se, bez ličnog interesa, zato što oseća da mu je to društvena odgovornost, već dve godine bori za zaštitu osnovnih komunalnih prava građana Niša, koje Vučićeve vlasti na lokalnom nivou bahato i bezobzirno gaze.

I konačno, još jedna stvar. Ni svojoj sopstvenoj deci, ni svojim studentima, ni svojim kolegama, ni komšijama, ne sporim pravo da u ovoj – i bilo kojoj drugoj – izbornoj trci podrže kandiata koga žele i kome veruju, i ne osporavam ni jednu, ali zaista ni jednu legitimnu ideologiju, bila ona leva ili desna, kada se radi o istinskom sučeljavanju ideja. Ni jednom legitimnom kandidatu ne osporavam ni osnovnu premisu – da iskreno veruje da su ideje koje zastupa u najboljem interesu ove naše zajedničke države i nas, njenih građana. Ja znam za koga ću glasati. I, reći ću i to javno, jesam potpisom podržala jednog kandidata. Ne, neću zloupotrebiti ovaj tekst da bih objasnila koga i zašto. Dakle, ja zaista mislim da svako od nas treba da podrži onog kandidata za koga veruje da će raditi taj posao u najboljem interesu svih nas, bilo kog legitimnog kandidata. Ali, reći da svako ima prava da podrži i Aleksandra Vučića kao legitimnog kandidata, kao i Jeremića ili Obradovića ili Jankovića, naprosto je zamena teza. Aleksandar Vučić nije legitiman kandidat za predsednika. Razlika između onoga što su Saša Janković, Vuk Jeremić, Boško Obradović, Saša Radulović, pa, mada mnogi građani to tako ne vide, i Beli Preletačević, dakle razlika između istinskih kandidata sa jedne, i Aleksandra Vučića sa druge strane, koji u orkestriranom cirkusu glumi kandidata, suštinska je i nepremostiva, kao razlika između istine i laži, nema tu sivih zona i nije stvar interpretacije.

Vučić nije legitiman kandidat – on je predsednik vlade koji zloupotrebljava svoju državnu funkciju, koji nikome ni za šta ne odgovara, koji uzurpira čitav javni prostor, koji ima moć da suspenduje i najviše institucije kao što je parlament kad mu je tako zgodno, i koji, povrh svega, menja ono za šta se sa ekrana „zalaže“ spram svojih trenutnih interesa. On je moćnik koji nastavlja da sipa lažne floskule kao da se ništa ne dešava dok njegovo mišićavo obezbeđenje iz niške Hale sportova po hitnom postupku izbacuje nesrećnika koji se usudio da vikne „Gladni smo!“ tokom režirane cirkuske predstave. Nikada nisam bila ponosnija što sam Nišlijka nego u tom trenutku, a od tada sa strepnjom mislim šta je sa nesrećnim čovekom bilo kad su ga iz Hale izveli, i zašto više niko za njega ne pita, kao ni za nesrećnog čoveka koga su poslali na auto put da lepi Vučićeve plakate i izgubi glavu kršeći zakon za tog „kandidata“. Neću navoditi sve primere, ali Aleksandar Vučić jeste odgovoran za Omera Mehića i sve izgubljene živote u helikopteru, za Milenka Jovanova i cinično naknadno „izvinjenje“, za krstarenje stotinak autobusa sa publikom po nesrećnoj Srbiji o trošku sirotinje. Sve to je Aleksandar Vučić, a ne „kandidat“. Ako to treba objašnjavati nekim građanima, a čini mi se da je to jasno čak i onima na koje se Pink i Informer svakodnevno nemilice izlivaju, svakako mora da bude jasno profesorima univerziteta. Aleksandar Vučić nije jedan od predsedničkih kandidata, i zaista bih volela da znam koje su to tačno ideje, uverenja, vrednosti i dela koje on predstavlja a iza kojih su kolege profesori stali svojim imenom i prezimenom i svime onime što su u svojoj akademskoj karijeri do sada uradili, bilo da, da parafraziram velikog Miloša Đurića, u diple sviraju ili predaju etiku.

Zašto su profesori univerziteta stavili svoj potpis na proglas u kome se, između ostalog, kaže da se Aleksandar Vučić zalaže da ‘najbolji budu na vodećim mestima’ – što je, valjda, očigledno već iz toga što mu u vladi sede ljudi sa plaginarim doktoratima, i što štiti nelegalnu gradnju neakreditovanog privatnog univerziteta u Novom Pazaru dok skupštinskim Odborom za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo predsedava prvi rektor rečenog univerziteta, bivši muftija Muamer Zukorlić – dakle, zbog čega su profesori sebi dozvolili da potpišu hvalospev Vučiću i time se nađu u društvu nekih osuđivanih kriminalaca i propagatora antikulture, oni sami najbolje znaju, u to ne možemo da ulazimo. A što se tiče onih koji su, kao rektor Univerziteta u Nišu, na upravljačkim pozicijama, ako nas u akademskoj zajednici još uvek ima, nas koji verujemo da je to privilegija koja nosi i najveću društvenu odgovornost, nadam se da se neće završiti samo na ograđivanju. Upravo videh protest koji su pokrenuli studenti. Pozvali su nas da ih, kao profesori, pogledamo u oči. Šta ćemo im, drage koleginice i kolege, reći sutra kad uđemo u učionicu?

(Peščanik)