Ne poznajem Vladimira Vladimiroviča Putina. Nikada ga nisam video uživo i sve što znam o njemu dolazi iz vesti, popularne kulture i, uopšteno rečeno, medija. Ni ne razmišljam mnogo o Putinu, iskren da budem. Ipak, imam neki blesavi manir da, kad mi je mnogo dosadno, a ograničeno mi je kretanje (voz, autobus, neko čekanje u redu) zamišljam običan dan i rutine užasno poznatih i važnih ljudi. Zamišljam kakva je jastučnica Angele Merkel ili u šta gleda Brus Springstin dok sedi na WC šolji. Nešto me je tako navelo da zamislim radni sto Vladimira Putina i šta on radi u ofisu kad ga ostave na miru i zatvore vrata. On je čvrstorukaš i obožavanje Putina u nekim delovima sveta ima čudnu formu i to mora da se odražava i na njega samog. On sigurno mora imati i ljude i infrastrukturu, logistiku za hendlovanje tog silnog obožavanja. Neko mu razvrstava poštu. Dupeuvlakačka na jednu stranu, ozbiljna vladarska na drugu. Poziv na G8 samit na jednu, maketa Putina od šunke iz Nižnjeg Pripizdinska na drugu…

To sam sve zamislio jer me silno zanima gde je završila zvanična depeša kojom je Putina grad Novi Sad, među bar još 20 lokalnih samouprava u Srbiji, obavestio da je postao njegov počasni građanin. Nekako mi tužno da pretpostavim, a plašim se da to jeste bio slučaj, da Vladimir nije to ni video svojim očima. Da je to maksimalno stiglo do neke ne baš ni lične asistentkinje koja je to ćušnula ispod fotografije mrlje od boršča u kojoj se Volođa ukazao na trpezi skromne porodice u Iževsku, tog dana, 2008.

Kako je došlo do toga da Vladimir Vladimirovič postane počasni graždanin grada u kojem nikada nije bio a možda je za njega čuo dok je rešavao ukrštene reči, dosađujući se na odsluženju vojnog roka, nekada davno?

Pa, došlo je primenom tehnike koja se stručno naziva Besmisleno Lupetanje Profesionalnih Beskičmenjaka U Cilju Skretanja Pažnje Na Sebe Zarad Što Boljeg Položaja U Očima Onog Ko Ih Je Tu Postavio Da Se Ne Bi Bavili Svojim Poslom. Ova tehnika posledica je predanog i sistematskog zanemarivanja i namernog zatiranja jedne od najboljih tekovina u domenu upravljanja državom – podele vlasti. Ako već moramo da imamo vladare i upravitelje, onda je najbolje da oni budu sortirani po oblastima i nadležnostima i na taj način kontrolišu jedni druge, sprečavaju samovolju i omogućavaju rad i postojanje države i njenih servisa. U razvijenim društvima, po ideji koja potiče još od Monteskjea, vlast je podeljena na zakonodavnu, izvršnu i sudsku. Ona je dalje izdeljena i po lokalima, da bi stvar bila brža i lakša. Kod nas vlast nije podeljena nikako. Nalazi se u rukama jedne osobe a taj je manijakalno čuva i ne da nijedno zrnce da mu ispadne. Ne veruje nikome i neće nikome da prepusti nijedan jedini aspekt. Razumem ga samo utoliko što sam video ljude kojima se okružio. To stvarno nisu ni čobani nacrtanih ovaca.

Pošto je zakonska vlast jedan čovek, izvršna vlast jedan čovek, sudska vlasti jedan čovek, onda je i republička, pokrajinska i gradska vlast taj isti čovek. Ovaj model nije izmislio taj konkretni čovek, on ga je samo usavršio i doveo da apsurda kojem nismo više u stanju ni da se smejemo. Tako se uprava jednog grada dodvorava despotu jedne strane države jer nema pojma šta joj je posao a šta nije, dok čeka da im vrhovni vođa kaže da zakrpe neku rupu na asfaltu ili ofarbaju neki gelender. Biće to, čim nađe vremena da dođe da se uslika pored toga.

Da vam to objasnim metaforom: Recimo da je Srbija putnički avion. Ne vojni, kojeg dobiješ kao na poklon i treba da spizdiš milione da ga dovedeš u stanje leta. Dakle, putnički. Onaj koji 93% građana Srbije nikad nije niti će ikad koristiti. Srbija je taj avion, u vlasništvu arapske kompanije, koji je usred leta na visini od deset kilometara. I sad zamislite da u tom avionu oba pilota, stjuardi i stjuardese, mehaničar, osoba za bezbednost i svi putnici nisu Aleksandar Vučić! Pa, svi bismo poginuli ili nešto još gore od toga!

(mojnovisad.com)