Vlast kojoj smo podvrgnuti možda najbolje opisuje davnašnja izjava deteta u knjizi ”Pozdravi nekog”: otac nas bije na odmaranje. Bije nas pa sedne da se odmori, pa nas opet bije. S tim što nas vlast brani, pa sedne da se odmori, pa nas onda opet malo brani, pa se odmori.

Kako ovo vladanje na odmaranje funkcioniše? Pa tako što vlast najavi nešto strašno, a onda nas slavodobitno od tog strašnog zaštiti. Da bi već sutradan najavila nešto još strašnije od čega će nas samo koji dan kasnije još pobedonosnije zaštititi.

Od čega nas je to sve vlast zaštitila proteklih dana? Za početak od napumpanih računa za struju. Koje je sama vlast napumpala. A onda nam rekla da ne odlazimo na posao nego da u radno vreme stanemo u kilometarske redove pred šalterima na kojima možemo ponizno da zamolimo da provere da li je došlo do greške u obračunu. I tim jednostavnim (za njih jednostavim) gestom vlast nas je, posle mnogobrojnih državnih udara, spasila i udara na kućni budžet.

Udara na kućni budžet nas je spasila i nekoliko dana kasnije kada je objavila da ćemo morati da menjamo, odnosno – da platimo pa da menjamo registarske tablice na automobilima. Ali smo odmah potom i odahnuli. Jer nam je vlast blagonaklono dozvolila da ih koristimo još koju godinu. Što bismo mogli i bez prethodnog unošenja panike.

Uspaničili smo se pa odahnuli i kad je vlast najavila obavezno služenje vojnog roka. Mudre glave su nekoliko dana po televizijama raspredale zašto je to neophodno i kako će se to uraditi, da bi još mudrija vlast izašla na sve televizije i saopštila da obaveznog vojnog roka neće biti.

Ali je odmah potom unela i novi nemir u nas. Jeste da nećemo morati u vojsku, ali ćemo možda morati u rat. Makar i takvi – vojno neodsluženi. Jer se na Kosovu sprema pogrom (uvek je pogrom i uvek je ognjište) zbog zida u Kosovskoj Mitrovici. Koji je (zid, a ne pogrom) istovremeno i poslednja odbrana od navale Albanaca sa dugim cevima, ali i običan potporni zidić, jedva do kolena. I sad taj bedem zidić bi Priština da sruši, a mi bismo da ga branimo, makar vlast morala to i glavom da plati, kako premijer voli da se slikovito izrazi.

I, šta je bilo, jesmo li zaratili? Srećom, nismo. Naša vlast je prvo naprasito komandovala da se policajci imaju besomučno premeštati po Srbiji (”samo da nerviramo ambasadore”), a zatim naprasno odlučila da, u inat Prištini, sama uzme i pobedonosno sruši sporni zid. I mirotočivo poruči da je ona oduvek govorila: make love not wall!

Pošto nas je još jednom uspešno odbranila, vlast je opet sela da se odmori. Do sutra.

(Peščanik)