Idelogije se poigravaju s nama kao s lutkama

Sve više me brine pitanje, da li sam u stanju da prepoznam događaje koji se odvijaju oko mene. Događaje koji se ne dešavaju u „manjinskom zapećku”, nego u Evropi, u svetu, koji u krajnjoj liniji određuju i naše sudbine. Ako je svet jedno veliko globalno selo, onda je manjina jedna kućica u tom selu, i ne može da se izdvoji iz života „sela”. Ne može već i zbog toga, jer najčešće baš na njenim leđima puca najgrublje, najbolnije – bič dominantnih ideologija. Ali nije reč samo o nacionalnim manjinama, već i o malim srednjo-istočno-evropskim nacijama. O Srbima, Mađarima… Ovi ideološki trendovi se poigravaju s njima kao s marionetama. Priznajem da se sve teže snalazim u stvarima sveta. Zar ću da prođem kao kao Stendalov romaneskni junak Fabris del Dongo, koji je mirno brao cveće na livadi kad su najednom zagrmeli topovi, nije ni slutio da se nalazi na poprištu bitke nadomak Vaterloa. Na te topove sam pomislio čitajući članak Čabe Molnara Iliberali u peštanskom dnevnom listu Mađar Nemzet (17. decembra 2016.). Moja svakodnevna iskustva i fina, naknadna podrhtavanja tih globalnih događaja na lokalnom nivou navode me da navedem neke brojčane pokazatelje. Čaba Molnar, prikazujući knjigu Jaše Munk Stranac u vlastitoj domovini skreće pažnju, naime, na jednu traumatičnu pojavu. U evropskim društvima, koja usled priliva imigranata postaju sve izrazitije multukulturalna, sve je teže, sve je komplikovanije odrediti nacionalni identitet što, opet, u velikoj meri doprinosi afirmaciji populističkih stranaka. Naravno – nastavlja Munk – to se ne može jednostavno staviti na račun useljenika, bila bi greška svaliti na njih svu odgovornost, u čitavom ovom procesu najvažnija okolnost je duboko razočarenje u demokratske vrednosti. Dugo su penzioneri i uopšte, starije generacije bile optuživane za konzervativizam, zaostalost – nažalost, više nije to najveći problem. Zaostali i konformisti su upravo pripadnici mlađih generacija. Prema procenama Freedom Housea od 2005. godine se sve više oseća devalvacija demokratskih vrednosti. Istraživanja Jaše Munk i Australijanca Stefana Foa pokazuju da građani sve masovnije okreću leđa pravnoj državi. U zemljama gde su obavljena ova istraživanja (Švedska, Australija, Holandija, Sjedinjene Američke Države, Novi Zeland, Velika Britania) pripadnici mlađih naraštaja sve manje veruju da je demokratija od vitalnog značaja za jedno društvo. Dok u Americi, na Novom Zelandu i u Velikoj Britaniji u demokratiju veruje tek 30 posto mladih između 25 i 35 godina života, u demokratski poredak veruje više od 70 posto populacije starije od 80 godina života. U Evropi je 1995. godine tek 6 posto stanovništva smatralo da je vojna diktatura prihvatljiva, dok je ta opcija 2014. godine već prihvatljiva za 16 posto stanovništva. Iz tog ugla je posve razumljivo da se istraživači sve više bave pitanjem „fašizovanja” mladih. Svega 10 posto onih koji su rođeni između dva svetska rata, 14 posto rođenih posle Drugog svetskog rata i 26 posto onih koji su rođeni na razmeđi milenijuma – ne misli da su slobodni izbori od bilo kakvog značaja. Vaspitavan i obrazovan u duhu prosvećenosti uvek sam verovao da posle nas na scenu stupaju vrednije i karakternije generacije, a posle rušenja Berlinskog zida bio sam ubeđen da će mladi ljudi – koji nisu bili iskvareni autokratskim režimima – izvesti onaj pravi, veliki zaokret. A da smo mi njih samo pripremili za ovaj poduhvat. Međutim, šta primećujem posle dvadeset godina? I u Istočnoj Evropi krugovi slobode su se 1989. godine širili, ali se smanjivala potreba za slobodama, a potom su se i njeni kugovi sužavali. Sve češće se prisećam stihova Branka Miljkovića: „Hoće li sloboda umeti da peva / kao što su sužnji pevali o njoj?”.

U predsoblju konflikata

Posle 18 godina pauze krenuo je specijalni voz iz Beograda za Kosovsku Mitrovicu. I to ne bilo kakav, i po izgledu, i po udobnosti ravan je onima koje sam video u Nemačkoj. Radi i vajrles, tako da putnici mogu mirno da rade na računaru, prikačeni na internet, da šalju i da primaju poruke. Na vozu krupnim slovima piše: „Kosovo je Srbija” a enterijer je živopisno dizajniran ikonama i freskama iz srpskih manastira. Kompozicija, ovako komponovana, nije stigla na odredište, već samo do Raške, tu se zaustavila, jer se proneo glas da su Albanci minirali prugu. Premijer Aleksandar Vučić je energično protestovao, i uputio poslednje upozorenje Prištini, da prestanu da provociraju Srbe i da ih ne napadaju oružjem. Predsednik Republike Tomislav Nikolić govorio je pak slikovito o predsoblju rata. Najavio je da će Srbija poslati vojsku na Kosovo ako tamo budu ubijali Srbe. I ako bude neophodno, i on će da se lati oružja. Konflikti su sve zloslutniji. U Bosni sve škripi, sve se trese, lider bosanskih Srba, Milorad Dodik govori o otcepljenju srpskog entiteta. Njega je pre par dana ugostio Tomislav Nikolić, predsednik Srbije. I da bi slika bila potpunija, treba dodati i to da su sve gori odnosi i između Hrvatske i Srbije.

Sziget i Exit

U medijima je osvanula nadasve zanimljiva vest koja ne bi smela da izmakne pažnji državnih mecena novosadskog Exita. Naime, organizatori budimpeštanskog festivala Sziget saopštili su da američki investicioni fond Providence Equiti Partners kupuje Sziget-festival. Najavljeno je, takođe, da će u budućnosti na tržištu festivala ovaj fond pazariti i druge festivale, i zahvaljujući tome formiraće se bogat evropski folio festivala. Biznis je biznis. Nije ni to tajna, da Sziget ne uživa finansijsku podršku ni mađarske države, ni grada Budimpešte, dotacije nisu ni potrebne, jer je 2015. godinu završio s čistim prihodom od pola milijardi forinti. I naravno, Sziget plaća porez na dobit i sve ostale poreze i doprinose i podmiruje sve troškove organizacije festivala. Po tome se i te kako razlikuje od Exita koji uživa u subvenicijama i države Srbije i grada Novog Sada.

Jedan san

Od kad se sve teže odlučujem da putujem, sve češće sanjam da sam nekud otputovao. I, prenuvši se iz sna, neko vreme razmišljam, gde se nalazim.

januar 2017.
Preveo A. Vicko