U Moskvi je dogovoreno da će Putin braći Srbima pokloniti šest aviona MIG-29, povučenih iz operativne upotrebe ruskog vazduhoplovstva. Rusofilska javnost, podjarivana putinovim lobistima i proputinovskim medijima, ovaj vojni otpad dočekala je sa egzaltacijom i trijumfalizmom. Takoreći sve pokazujući srednji prst Zagrebu i Hrvatima. Naravno, i Amerikancima.

Uz avione bajagi se donira i gomila druge, kao i avioni izraubovane tehnike – tenkovi, oklopni transporteri, topovi – najverovatnije sa stokova namenjenih topionicama starog gvožđa. Veštinom ovdašnjih dobro raspoređenih Putinovih lobista i trgovaca oružjem iz senke koji će se dobro omastiti ugovarajući neophodno remontovanje – ruske željezare će ostati bez dela vojnog otpada namenjenog za topljenje i reciklažu.

Voljom srpskih podanika, Putin je jednim smutnim aranžmanom obezbedio i političku i materijalnu dobit. Političku, jer se još dublje infiltrirao u meko tkivo regiona, u Srbiju – preko nje u RS i u BiH – pa ih još čvršće vezuje uz svoju famoznu Evroaziju. U EU i kod drugih demokratskih zemalja povećao je podozrenje prema stvarnim spoljnopolitičkim namerama Srbije, uprkos Vučićevom proklamovanom navodno neupitnom putu Srbije ka EU. Materijalnu dobit obezbedio je jer je za dobre novce prodao skoro vojni krš. I ne samo to. Zbog tehnološke vezanosti uz vojno-tehnički, Srbija će dugoročno biti vezana i za bezbednosni kompleks, time i za politički kurs Rusije. Putin skoro da nije ni mrdnuo, a zrela kruška pala mu je u krilo. Što će pita za Srbiju biti višestruko skuplja od tepsije, malo koga ovde brine. Nije li tako bilo i sa NIS-om, Putinovim mostobranom u Srbiji?

Vlastodršca iz Kremlja podanička Srbija razveselila je i glasanjem protiv rezolucije u UN o kršenju ljudskih prava na Krimu. Verovatno je i to deo istog paketa sa preskupom „donacijom“ izraubovanog naoružanja. Generalna skupština UN je usvojila rezoluciju kojom se „pozivaju ruske okupacione vlasti da okončaju sva zlostavljanja stanovnika Krima, posebno diskriminatorne mere i praksu, arbitrarna pritvaranja, mučenja i drugo surovo, nehumano i degradirajuće ponašanje“. U tekstu rezolucije se poziva na prethodnu rezoluciju UN o teritorijalnom integritetu Ukrajine i osuđuje privremena okupacija dela teritorije Ukrajine – Autonomne Republike Krim i grada Sevastoplja, koju je izvela Rusija. Srbija je zajedno sa Angolom, Belorusijom, Venecuelom, Iranom, Kazahstanom, Kinom, Kubom, Severnom Korejom, Rusijom i Sirijom – glasala protiv rezolucije.

Dok se pred EU spoljna politika Srbije šibicarski igra skrivalice, o našem trošku razbahaćeni Marko Đurić iz Kancelarije za KiM se sprda sa „normalizacijom odnosa Beograda i Prištine“. Nakon što je u Briselu najavljeno konačno otvaranje mosta između severnog i južnog dela Kosovske Mitrovice, sa srpske strane mosta naprasno je izgrađen visoki betonski zid nalik zatvorskom, kasarnskom. Bajagi je kasarnski zid deo uređenja „pešačke zone“ kraj mosta. Šta je to nego simbolični srednji prst srpske politike onima koji bi da tragično podeljeni grad spoje, da pomognu proces komuniciranja i sporazumevanja Srba i Albanaca, da pomognu obnovu normalnog života.

KFOR je nedavno obnovio most na reci Bistrici, opština Zvečan, koji je trebalo da otvori premijer Kosova Isa Mustafa. Grupa Srba se jelda spontano okupila – ma kakve nedemontirane Službe, kakav Đurić – i blokirala magistralni put kojim je Mustafa trebalo da prođe, ne dozvoljavajući mu da prođe. Premijer Kosova je ipak prošao sporednim putevima i otvorio most, što je razbahaćeni Đurić iskoristio da ga pred zblanutom srpskom javnosti izvrgne sprdnji i ruganju, kako se jeli provlači kozijim stazama i bogazama. Nedugo potom – nakon što mu je zbog neprekidnih provokacija iz Prištine zabranjen ulazak na Kosovo – Đurić se „prošvercovao“ pored srpskih pripadnika kosovske policije i došao u severni deo Kosovske Mitrovice na otvaranje (ne?)legalne pumpe NIS-a. Protestnu Notu vlade Kosova upućenu Briselu zbog provokativnog otvaranja (ne)legalne NIS-ove pumpe, cinično je propratio opaskom da je ta nota – muzika za njegove uši. Može biti da je i tako, ali će zbog onoga šta radi i šta govori, od njegove muzike za uši o našem trošku svima nama briditi uši. I već bride.

Možda je najdrastičnija demonstracija licemerne politike prema Kosovu odnos prema tamošnjim Srbima koji makar za trenutak pokušaju da deluju samostalno, bez beogradskih tutora koji na njihovim sudbinama grade politčke karijere i skoro po pravilu stiču materijalne kapitale. Grupa poslanika sa Vulinove liste (avaj), nakon iz Beograda naređenog bojkota Skupštine Kosova (zbog zakona o RMK Trepča) vratila se u kosovsku skupštinu mimo miga beogradskih tutora, mimo miga Đurića. Ne ulazeći u motive i posebno u verodostojnost bilo koga iz Vulinove političke stranke, Đurićeve reakcije ne bi se postideli ni najbeskrupulozniji Miloševićevi propagandisti. Miloševićevi i danas aktivni propagandisti svojevremeno su Srbe u BiH, Hrvatskoj, potom u Crnoj Gori – one koji nisu sledili Miloševićev diktat – nazivali Alijinim Srbima, Tuđmanovim Srbima, Milovim Srbima. Đurić se pokazuje njihovim odličnim đakom, pa Srbe na Kosovu koji nisu pod njegovom, odnosno Vučićevom kontrolom, naziva Mustafinim Srbima koji su se prodali za šaku albanskih, za šaku Mustafinih para.

I ne samo to. Beskrupuloznik na čelu Kancelarije za KiM nema mere, nego se – izveštavaju mediji –okružuje liderima ekstremno desničarskih huliganskih grupa i batinašima SNS. Jednog od batinaša – na TV prikazanog kako ležerno šeta uz Đurića briselskim ulicama, valjda u pauzama pregovora o „normalizaciji odnosa Beograda i Prištine“ – prepoznala je žrtva batinanja i o tome javno svedočila.

(Autonomija, Foto: Beta/AP)