U socijalno obamrloj Srbiji dočekasmo ono što je malo ko očekivao – štrajk vojske. Preciznije, javni protest dela vojnika okupljenih oko Vojnog sindikata Srbije. Za one koji su zbog mora jalovih sindikalnih organizacija i manje-više korumpiranih sindikalnih vođa izgubili bilo kakve iluzije o verodostojnosti ovdašnjih sindikata, već samo postojanje sindikata u Vojsci Srbije delovalo je kao vic.

U bezmalo sveopštoj medijskoj glorifikaciji Vučićevog lika i dela, protest vojnika utoliko je bio veće iznenađenje što je došao sa neočekivane strane. Vlast i njezini propagandisti izgleda su sebe uljuljkali u uverenju da je u vojsci, policiji i službama bezbednosti – u tim privilegovanim korisnicima budžeta – Vučićev kult neupitan, da ga nije moguće dovesti u pitanje ovakvim, jelda, subverzijama koje narušavaju idilu. Kad ono…

Ali, šta u stvari traže vojnici na javnom protestu, koje je odmah podržao Tomislav Nikolić prikupljajući verovatno poene za obnovu predsedničkog mandata (priča se doduše da njegov kabinet i stoji iza štrajka, ali nećemo sada ulaziti u tu vrstu spekulacija)? Možda pre svega moralnu rehabilitaciju vojske i oslobađanje od mračnih hipoteka prošlih ratova – kroz suočavanje sa istinom o zloupotrebi vojske prethodne države čiji su naslednici i čije hipoteke, hteli-ne hteli, nose? Razloga za takav zahtev ima, jer oko tih hipoteka postoji široka zavera ćutanja, koja je uzrok i mnogobrojnih današnjih problema. Možda traže oslabađanje od kadrova kompromitovanih u Miloševićevim ratovima, jer ih ima na visokim vojnim položajima bez obzira što se u javnosti povezuju sa nerazjašnjenim sumnjama odgovornosti za ratne zločine? I ne samo ratne zločine, već i za mnogobrojna druga kriminalna dela. Možda traže doslednu primenu profesionalizma, vrednovanja i uzdizanja po načelima stručnosti i odgovornosti, a ne servilnosti i šlihtanja uz političke konjukture? Možda traže doslednu primenu principa sekularnosti i uklanjanje ideološke i klerikalne indoktrinacije iz kasarni, vojnih ustanova, vojnih škola, vojne štampe i izdavačke delatnosti? Možda im je klerikalizam preseo, jer je prevršio svaku meru?

Ništa od navedenog vojni sindikalisti i oni koji ih podržavaju ne traže. Traže samo veće plate. Sve drugo bi bila, jelda, politika. A zna se – sindikati se, jelda, ne bave politikom!

Ne protestuju zbog plate, zbog crkavice, samo sindikati vojske i policije. (Samo) zbog malih plata – a ne i zbog suštinskih problema u esnafima, u društvu, koji su uzrok ne plata nego crkavica – protestuju svi korisnici budžeta i određenih privilegija. Odnosno, štrajkuje se samo za što bolji položaj svog esnafa pred državnom kasom i onim ko s njom raspolaže. Hrabrosti da se pozabave suštinskim problemima društva – sindikati nemaju. A oni koji najčešće štrajkuju hvale se svojom posebnom ulogom u društvu, svojim posebnim nivoom obrazovanja i odgovrnošću ne samo za današnje, nego i za buduće generacije. Primera esnafskog egoizma i kukavičluka je mnogo.

Advokati su, recimo, uporno i dobro organizovano s pravom štrajkovali zbog nastojanja vlasti da nauštrb advokature uspostavi monopolizovanu kastu notara. Svako razuman ih je u tome podržavao. Kad se pak ovih dana vode rasprave o novom zakonu kojim se uređuje besplatna pravna pomoć građanima – koja će se plaćati iz budžeta – advokatske komore se uskopistile da za sebe obezbede monopol. Ostavili su po strani svađe oko fotelja u advokatskim komorama – skoro da se oko njih pokolju – i najavljuju ucene da obezbede monopol. Ćute kao zaliveni pred očiglednom devastacijom pravosuđa i njegovog poniznog potčinjavanja izvršnoj vlasti. Gde li je tu rezolutan glas protesta i odbrana moralnog poretka društva?

Prosvetari ćute pred ideologizacijom školskih programa (društvene nauke) i vulgarnom klerikalizacijom prosvete. To, jelda, nije problem najobrazovanijeg dela društva, kako za sebe tvrde. Štrajkuju samo zbog crkavice. Gde je tu na delu – a ne samo na rečima – briga za mlade generacije koje su naša, kako se kaže, budućnost?

Slično je i u zdravstvu. Ne štrajkuje se zbog zapuštenosti bolnica i domova zdravlja, nepotizma, nedostatka ili zastarele često neispravne dijagnostičke opreme, predugih lista čekanja, odliva zdravstvenih radnika u inostranstvo… To nisu razlozi za javnu pobunu. To bi, jelda, bila politika, a zna se, sindikati se ne bave politikom.

Da ne nabrajamo ostale profesije i profesionalna udruženja naslonjena na budžet, jer u Srbiji štrajkovati mogu samo zaposlenici plaćeni iz budžeta. Za one u privatnom sektoru štrajkovi su misaona imenica.

Verovanje da je sa stanjem u društvu ovakvim kakvo je – neraščišćena trulež prošlosti, vladavina neobrazovanih, korumpiranih, lažljivih – moguć bolji materijalni položaj, samo su iluzije.

(Autonomija)