Ne zna se šta je gore međ svakodnevnim znacima institucionalnog sloma Srbije i njenog svođenja na sprdnju. Da li je to Vučićeva uobrazilja da je bogomdani mesija, da je on Srbija, ili su to razobručene nebuloze njegovih udarnih ministara – Vulina, Dačića, Stefanovića, direktora Kancelarije za KiM Đurića?

Za nekoga je to, opet, obesmišljeni parlament u kojem poslušna poslanička većina predvođena predsednicom ovakvom kakva je, bespogovorno izvršava svaki Vučićev naum, ustavan ili neustavan. Za nekoga su to primitivni ispadi predsednika Nikolića sa smutnim savetničkim timom. Nekom se pak čini da je u Srbiji najbednije slugeranjstvo medija – pogotovo medijskih javnih servisa – i plaćenih propagandista.

Za nekoga su to nacionalistički indoktrinisana crkva (SPC), razbokorena korupcija, masovni kriminal, urušeno zdravstvo i prosveta, kultura zaglibljena u provincijalizmu i nacionalističkom kalu. Nekome je to pravosuđe, potpuno urušene verodostojnosti i ugleda.

Nikako ne treba zaboraviti ni nekontrolisane službe bezbednosti kolonizovane Putinovim krticama i uticajem, a mnogi se ježe zbog toga što je Srbija praktično pod dobrovoljnom kontrolom Putina, što od evropskih integracija i sređivanja društva u stvari nema ništa.

Malo šta je ovde – retki pojedinci sa moralnim i profesionalnim dignitetom i još ređe javne institucije – što bi svedočilo da je Srbija normalno društvo. Pa smo tu, gde smo.

Mučna je sudbina zemalja sa mračnom istorijom ubistava vladara, pučeva i dvorskih prevrata. Srbija nažalost spada među takve. Otuda opravdano uznemirenje javnosti od (spinovanih?) glasina o navodno planiranom atentatu na premijera (ili njegovog brata) – koje su nakon pronalaženja nekakvog oružja u šumi u neposrednoj blizi porodične kuće Vučićevih (i u jednoj novobeogradskoj garaži) ovih dana preplavile medije i javni prostor. Strašno je što se slučaj razvlači kroz tabloide mimo profesionalne istraživačke sređenosti za to nadležnih institucija. Tako se delegitimiše njihova ozbiljnost i sposobnost da se nose sa ovakvim stvarnim ili spinovanim iskušenjima.

Zlurado je miloševićevsko bahaćenje ministra Dačića, koji da li zbog idološke vezanosti za Putina ili možda kakve ucene iz Kremlja, bez imalo skrupula prkosi Briselu i – hajde recimo – evropskom putu Srbije. „Pa šta ako ne budu otvorena nova pregovaračka poglavlja, pa šta“, bahati se Dačić koferče, Dačić „Banana“, pred sluđenom domaćom javnosti. Ne propušta priliku da podseti na dane slugarenja zločinačkom Miloševićevom režimu, te spočitava opoziciji da se dodvorava Zapadu onako kako je jelda devedesetih „izdajnička opozicija“ išla u Budimpeštu da „kleveta državu“. Miloševićevom glasnogovorniku sada na mestu ministra inostranih poslova, na pamet ne pada da je „izdajnička opozicija“ devedesetih tražila načina da demokratskom svetu ukaže na zločinački karakter Miloševićevog režima kojem je Dačić bio glasnogovornik. Režima iza kojeg su u regionu ostajala zgarišta i stratišta, a u Srbiji sveopšti kriminal, moralni rasap i politička ubistva protivnika režima.

Skaredno je JUL-ovsko divljanje Vulina koji privatizuje ministarsku funkciju, te uz radost brojnih proruskih medija i spin majstora vodi (privatni?) rat protiv SAD, zapadnih zemalja i njihovih institucija. Teško da bi njegovo divljanje – kao i konstantno provociranje suseda – bili mogući bez saglasnosti gazde Vučića.

Ništa manje skaraden nije ni cinizam ministra unutrašnjih poslova Stefanovića, koji sa ministarske funkcije deli moralne lekcije ambasadoru SAD da se bavi problemima svoje zemlje, a ne unutrašnjim poslovima Srbije. I to samo zato što je dotični ambasador napomenuo da su u principu građanski protesti znak poverenja ili nepoverenja dela javnosti sa radom institucija ili vlade ove ili one države.

Može li se haos – ili sveopšti rasap, anomija, kako vam drago – u koji srlja Srbija, uopšte racionalno sagledati i definisati? U moru za to vidljivih indikacija i najvispreniji istraživači društvenih fenomena su zbunjeni. Mnogi i šokirani brutalnošću razaranja ionako krhkog društva – još zarobljenog zlom devedesetih – koje poprima izgled stihije. A stihije nema. Reč je o načinu vladanja Srbijom, o besprizornoj autokratskoj uzurpaciji moći, o sprdanju sa društvenim institucijama i procedurama, o modeliranju i negovanju nakaznog vrednosnog poretka koji služi samo privilegovanoj manjini.

A šta očekuje društvo suočeno sa takvim stanjem stvari?

(Autonomija)