Nije li, ipak, previše što moramo da znamo da Aleksandar Vučić pre neki dan „nije došao na posao, a nikom se nije javio“?

Nije li preteško breme za svakog građanina to što se svaki javni nastup premijera pretvara u državni incident?

Nije li, za ovu i ovakvu državu, previše laskavo da bude lider u regionu po broju atentata, državnih udara, ubistava, izdajnika itd – a sve sudski nerešenih – obračunato po glavi stanovnika?

Nije li baš dobra sprdnja imati za predsednicu Skupštine osobu koja ne haje za parlamentarna pravila, nego samo za mig vođe?

Nije li, svemu uprkos, besprizorno imati za ministra unutrašnjih poslova doktora neuspešnih inscenacija i nerešenih kriminalnih slučajeva, koji se predstavlja kao doktor nauka?

Nije li postalo neizdrživo sa utišanim medijima koji prikazuju neke lažne živote u imaginarnoj zemlji?

Nije li čisti bezobrazluk osnovati ustavnu komisiju da bi se o Ustavu istrajno, stoički ćutalo?

Nije li, možda, prevršilo što je krivična istraga rušenja u Sava-mali beznadežno zapala u Bermudski trougao među fantomskim rušiteljima, policijom i tužilaštvom?

Nije li teška sramota što neke sudije dobijaju kredite po povlašćenim uslovima, a onda sude u sporovima građana sa involviranim bankama?

Nije li dosta važnog kočenja i recitacija o poglavljima koja se, ako su otvorena, neće zatvoriti, a ako su zatvorena – otvoriće se uz tajnu šifru, nepoznatu nama, običnim smrtnicima?

Nije li previše ofucanog preglumljivanja samozvanih interesno organizovanih analitičara i komentatora o sumornoj svakidašnjici?

Nije li pravi-pravcati blam nazivati pijano-vrišteći hepening na sajmištu Sajmom knjiga?

Nije li makar ponižavajuće što će penzije najzad „porasti“ toliko da se može kupiti celih deset kutija šibica mesečno?

Odista – nije li nam dosta?

Nije! Svakodnevnih incidenata nam dajte – i tako nemamo pristojnih lekara, učitelja, puteva, stanova, a o atomskoj bombi i da ne govorimo. Izdajnikâ nam dajte! Zovite Skota Skatom, pa ga onda valjajte po tabloidima kao skota – od toga nam je svima lakše! Nemamo hleba – super, dajte nam igara – svejedno je kakvih i sa čim (kim) – oružjem, atentatorima, starletama, ubistvima, Vladom u kasarni, vojnim vežbama i sa levim i sa desnim, samo dajte – sve je dobro samo da ne košta ništa ili malo (iako košta previše). Užirene „vladajuće“ poslanike nam medijski približite, pa njih nam nikad nije dosta, milina ih je slušati, još veće je uživanje gledati! Uprljajte sve čega se dotaknete – to tako prija duši, a i prava je stvar za vaspitanje „naše dece“! Još svakojakog đubreta pobacajte po nama, nije nam dosta, još nam nije dosta, izgleda da nam nikad neće biti dosta, jer Srbija ima najjeftinije deponije u Evropi, a dozvole se ionako dobijaju mejlom ili i nisu potrebne – kad je određeno đubre u pitanju. E-upravu nam hitno dajte, naročito tamo gde nema provajdera, pa to je pravi totem za nas prvobitne ljude! To – toteme nam dajte – niti jedu, niti piju, toalet i tuš su njima čisti višak, rade tako što se hudožestveno koče, prema lažima su indiferentni, a koruptivni su već samim tim što postoje! Nije loša ni noć veštica (i veštaca)! Dajte odmah, sutra ovde i tako ne postoji.

(Peščanik)