Dobro, jesu li se svi zainteresovani – i ovde, i tamo, i između – izređali na Zoranu jezičavom Milanoviću? Može li sad nešto i da se kaže, ili da se i ja ritualno zapljunem, da mi se ne beleži neopravdani izostanak? Šalu na stranu, baš nešto razmišljam ovih dana: kako li bih glasao 11. septembra, da sam slučajno državljanin Hrvatske? Za desnicu ne glasam ni ovde, pa zašto bih tek tamo? A opet, Milanović divlja i glupeta luposti (daleko od toga da mu je prvi put), a moji levo-liberalni prijatelji, sve ugledni lideri one bolje strane javnog mnenja u Hrvatskoj, briljiraju u iznalaženju sve kreativnijih načina da dokažu kako je taj Milanović isti kao i oni zli hadezeovci, zapravo i gori od njih, pošto se ovi sada, je li, uljuđuju, otkad je lošeg momka Karamarka zamenio dobar momak Plenković, jedan fini diplomata negovanih manira, kod starog Ignjata Glembaja bi bio omiljeni gost, odmah uz Pubu Fabricija, pardon, Fabriczyja… Naravno, budimo ozbiljni: glasao bih za SDP, oberučke. Sve sa nepodnošljivim Milanovićem, koji mi se inače ozbiljno zamerio oko hiljadu puta. I ne samo to: davao bih sve od sebe da što više ljudi nagovorim da učine isto.

E sad, zašto je tome tako i zašto je to uopšte važno, naročito s ove strane granice? Zato što se radi o fenomenu transgraničnom na svaki mogući način: iste zakonitosti važe i istočno i zapadno od Batrovaca. Da bih bolje objasnio o čemu se radi, na ovom mestu ubacujem u priču sasvim novu personu dramatis: izvesnog Kuzmanović Nebojšu iz Bačke Palanke. To što nikada niste čuli za njega je sasvim u redu i nemate razloga za nelagodu: ovaj svet je tako uređen, bar dok ne ispadne iz žleba, da nema nikakvog razloga da čujete za nekog Kuzmanović Nebojšu. Elem, tip je bio neki opštinski ćata, a u medije je premijerno dospeo još 2010. kroz priču o grupi maloletnika iz Srbije koje je poslalo (preko neke opskurne parapatriotske organizacije, koje je i on član) u Rusiju na neku vrstu paravojne kampovske obuke. Kad je pukao skandal neki su se roditelji popišmanili i rekli da nisu znali u šta su uvalili sopstveno potomstvo, ali ne i gordi Nebojša. Taj je rekao da je to sve sasvim OK i da je „u skladu s tradicijama našeg naroda“. Nakon te rečenice, N. K. se vratio u zasluženu anonimnost, pa onda rubno izronio iz nje 2013. kao jedan od potpisnika peticije „Podrške srpskim vođama u Hagu“, pa opet nazad u palanačku ušuškanost, i tako sve dok pre koji mesec nije zablistao autorskim prilogom u Dmitrovićevim Večernjim novostima – đe će suza neg’ na oko – o zlim pozorišnim umetnicima koji prave izdajničke, stranoplaćeničke i naravno „autošovinističke“ predstave „u službi atlantističkog Moloha“; prozvani: Biljana Srbljanović, Kokan Mladenović, Andraš Urban. Neće čovek da traći plajvaz na sitnež i boraniju.

Dobro, Pančiću, kud sad smeraš s tim nesrećnikom iz Palanke Bačke? Ja nikuda: pitanje je kuda s njim smera ova zemlja. Naime, u međuvremenu je lik-bez-dela mašala avanzovao i postao ništa manje nego zamenik pokrajinskog sekretara za kulturu, informisanje i odnose sa verskim zajednicama u Vladi Vojvodine. To vam je, inače, ono čega je predsednik Igor Mirović, tako da se veseli Nebojša sasvim uklapa.

Šta pisac hoće da kaže? Nedostojno je iole ozbiljnog čoveka baviti se javnim i političkim pitanjima kroz paraemotivno odnošenje s vođama političkih partija: ovaj mi se sviđa, onaj mi ne se dopada, ovaj je baš fini, onom smrdi iz usta… Društva su sasvim drugačije ustrojena, pa tako i političke stranke, a država je složeni mehanizam koji se stalno puni novim sadržajem i koji mora da bude održavan i opsluživan sa bezbroj strana i pozicija. Ti ljudi, ponajčešće anonimni, koji održavaju taj aparat čine ono što se naziva duboka država (deep state): to je sloj koji najviše i najpresudnije oblikuje državu, a ova onda u bitnoj meri oblikuje društvo, razvijajući i emancipujući ga, ili ga kinjeći i uništavajući. Svidelo nam se to ili ne, duboku državu presudno oblikuju ljudi iz političkih stranaka – onih kojima damo mandat za to. Stranke su se, pak, u ovih četvrt veka „punile“ veoma raznolikim personalnim sastavom. Svačega tu ima na svim stranama, ali nemojte da se pravimo blesavi: dominantni trendovi su ipak jasno raspoznatljivi, zna se koga gde srce vuče. Jedan je profil ljudstva koje je u Srbiji naseljavalo Demokratsku i ostale „proevropske“ stranke, ili u Hrvatskoj SDP i stranke centra, a sasvim drugi onaj koji je sklonost (ili interes, ali i on je naposletku vrsta sklonosti!) vukao ka SRS (danas SNS) i SPS , odnosno HDZ ili strankama pravaške desnice. I zato, kada birate vlast na izborima, morate biti jako glupi i plitki pa misliti da zaista birate između nekog Milanovića, Plenkovića, Vučića, Tadića… Ne, vi birate oblik i pravac duboke države, a alternative su vam bazično uvek iste: možete da izaberete strukture koje su mahom punjene koliko-toliko pristojnijim, čestitijim i prosvećenijim ljudskim materijalom, ili pak – one druge. Posledice svakako neće izostati.

Srbija se kardinalno zeznula 2012., nadobudno kretenski misleći da „kažnjava“ tamo nekog Tadića, kao da se tu stvarno radilo o Tadićevoj sudbini, a ne njenoj; utoliko je pravedno kažnjena Vučićem i hordom nebojša kuzmanovića (a i „nebojša-iz-beograda“) iza njega. Ako Hrvatska bude iznova „kažnjavala“ brljivog Milanovića, mogla bi da prođe isto tako. I zato, jbš Milanovićeve monologe: o mnogo se važnijim stvarima ovde radi. Duboka država ne prašta.

(Vreme)