Prilikom prvog priključenja, 1918. Vojvodina je ušla u sastav nove države bez ikakvih garancija o svom autonmnom statusu i sadržini autonomije, s verom, citiramo, u: „Slobodu, ravnopravnos i napredak“. Prilikom drugog priključenja, kada je Skupština izaslanika naroda Vojvodine 31.avgusta 1945. donela odluku o „priključanju Autonomne Vojvodine federalnoj Srbiji. opet su izostale garancije pa čak i okvirno definisanje sadržine autonomije. Govorilo se da će Vojvodina imati „punu autonomiju“, „najširu autonomiju“…

Prvo priključenje Srbiji, 1918. izveli su pripadnici jedne nacije, Srbi (od 757 poslanika Velike narodne skupštine, Srba je bilo 578 ili 76 %). Rukovođeni nacionalnom idejom, očekivali su ravnopravnost zasnovanu na nacionalnoj solidarnosti. Drugo priključenje Srbiji, 1945. izveli su sledbenici jedne političke ideje, komunisti, očekujući ravnopravnost zasnovanu na komunističkoj solidarnosti.

Događaji su dva puta u istoriji pokazali suprotno. Nakon oba prisajedinjenja usledili su neravnopravnost i eksploatacija Vojvodine, koji, sa katastrofalnim posledicama traju do danas – bezmalo 100 godina! Akteri drugog prisajedinjenja nisu izvukli pouku iz prvog. Neki i jesu.

Dr Slavko Županski kao akter oba prisajedinjenja

Dr Slavko Županski, ugledni advokat iz Zrenjanina, u jesen 1918. u dane bezvlašća i u vreme pred dolazak Srpske vojske u grad, organizovao je civilnu stražu te je grupu raznorodno naoružanih Srba poveo u zgradu čuvene zrenjaninske Županije. Pristupio je u kabinet mađarskog gradonačelnika i od njega zatražio da podnese momentalnu ostavku. Gospodin gradonačelnik je to odbio pozivajući se i na zakletvu koju je dao. Na to je, inače markantni i korpulentni g. Županski, otvorio vrata susedne prostorije gde je stajala naoružana grupa. „A, tako, ako je sila u pitanju, onda ostavku dajem“, rekao je mađarski gradonačelnik Zrenjanina.

Gospodin Županski učestvovao je na Velikoj narodnoj skupštini Srba, Bunjevaca i ostalih Slovena u Bačkoj, Banatu i Baranji prilikom prisajedinjenja 1918. Učesnik je i prisajedinjenja 1945. Zalagao se za autonomiju Vojvodine po evropskim i svetskim merilima. Ne verujem da se odrekao, niti je to morao, svog srpskog patriotizma ali kao obrazovan čovek i demokrata i sa iskustvom od prethodnog prisajedinjenja, ponašao se samo logično i racionalno, i postao je „autonomaš“.

Evo dela zapisnika sa Prve sednice predsedništva Glavnog narodnog odbora Vojvodine od 19.jula 1945, dakle održane uoči Skupštine izaslanika naroda Vojvodine od 31.jula 1945, koja je trebala da odluči o prisajedinjenju:

„ DRUG DR SLAVKO ŽUPANSKI … Osvrćući se na predlog druga Grulovića (da se relacije Vojvodine sa Jugoslavijom preusmere na Srbiju), smatra da bi se trebalo više pozabaviti problemom odnosa Vojvodine sa Srbijom. …smatra da bi za sada trebalo da taj odnos ostane u onom obimu u kojem je do sada bio, dok se zakonom ne odredi pravi odnos, dok se ne odredi ŠTA ZNAČI AUTONOMIJA VOJVODINE… mi ne želimo više ali ni manje…“ „Predlaže osnivanje jednog redakcionog odbora koji bi imao za dužnost da prouči pitanje autonomije – stepena autonomije. Pri ovom proučavanju trebalo bi koristiti sve raspoložive izvore : ustave Rusije, Švajcarske, Čehoslovačke i drugih saveznih država…“.

„DRUG DR MILAN PETROVIĆ: Slaže se sa predlogom druga dr Slavka Županskog, smatra da je redakcioni odbor potreban zato da nas ne bi zateklo nespremne konačno rešavanje pitanja naše autonomije“.

„DRUG JOVAN VESELINOV: Po ovom pitanju razgovaro je sa dr Ivanom Ribarom… Postoji niz pitanja koje treba rešiti, ali koja za sada iz političkih razloga nije zgodno rešavati.“…

„DRUG ALEKSANDAR ŠEVIĆ: Svima je jasno da se pri rešavanju o autonomiji Vojvodine radi o POVERENJU, usled čega se ne treba bojati da ćemo biti ZASKOČENI. Promene koje je predložio drug Grulović jesu formalne prirode i one u glavnom znače to da ubuduće ne treba raditi direktno preko saveznih ministarstava, već preko federalne vlade Srbije. … Smatra da ne bi trebalo sastavljati nikakav pismeni akt o autonomiji Vojvodine“.

„VIŠE SE NIKO NIJE JAVIO ZA REČ.“

M u k !

Muk je gotovo i danas. 31.juli 1945. je dan kada je Vojvodina rekla o sebi da je „Autonomna Vojvodina“ i kada se „priključila federalnoj Srbiji“, a da pri tome nije obezbedila – niti tražila – obim, sadržaj i garancije autonomije. Datum koji zavređuje da je deo našeg kolektivnog pamćenja i identiteta. Datum koji treba vrednovati i kritički preispitati. Da li su naši očevi tada bili dovoljno mudri i hrabri, da li su učinili sve što su mogli? Šta to za nas danas znači ? Umesto pamćenja i preispitivanja – muk.

(Autonomija)