Sve se nešto ovih dana pitam, gde li je ono divno stvorenje, Vulin Aleksandar, šta li radi, šta mu se događa.

Kad – viđi vraga – ugledah jutros njegov dragi lik u Politici bez Smajlovićke (što mu dođe isto kao Srbija bez pokrajina), a iznad lika naslov – „Godišnjica oluje, najteži datum u istoriji Srba“. Čekaj malo, pomislih, zašto Vulin trči pred rudu? Zar godišnjica Oluje nije u avgustu, a onda u trenu ukačih da Vulin ne ide ispred vremena zbog zločina počinjenih u Oluji, nego zbog onih počinjenih u Srebrenici, čija godišnjica beše pre neki dan, jedanaestog jula. Ali to je već ustaljena julska praksa svih ovdašnjih državnih vrhova i novinčina pod njihovom komandom. Već polovinom juna kreće serija morbidnih članaka i intervjua čiji je smisao (ako smisao u datom slučaju nije prejaka reč) da raznoraznim hokus-pokusima minimiziraju razmere srebreničkog zločina, a budući da je tako nešto – zbog preobilja dokaznog materijala – nemoguće, bar da sa zločina izbrišu oznaku „genocid“ i tako „speru ljagu sa obraza srpskog naroda“.

Nekoliko dana pre i nekoliko dana posle srebreničkog masakra strategija se menja i državnici i državne novindžije prelaze u kontranapad. Jeste, kažu, jesu u Srebrenici pobijeni neki ljudi – ne, naravno, onoliko masovno koliko tvrde neprijateljska propaganda i domaći izdajnici – što je strašno, ali, moliću lepo, nedaleko od Srebrenice su pobijeni i neki Srbi, a za to niko nije odgovarao, čime su srpski zločinci (i srpski narod) dovedeni u neravnopravan položaj. Oluja je ipak glavni argument ovdašnjeg kontrazločinstva. Poslušajmo šta o tome kaže gorepomenuti Vulin. Kaže, dakle, Vulin da ne „može da razume da jedna država slavi što je proterala 250.000 svojih građana samo zato što su Srbi“. E sad, činjenica da su proterani bili Srbi svakako je doprinela zločinstvima Oluje – nikada Srbi nisu bili omiljeni u Hrvatskoj, to je fakat – ali ima tu i jedan fakat koju Vulin prećutkuje, činjenicu, naime, da su Srbi – ali ne oni koji su proterani – nahuškani od strane bivšeg Vulinovog šefa i njegove klike, podigli oružanu pobunu na teritoriji jedne međunarodno priznate države. Vođe pobune, rekoh, nisu proterane, pa šta je onda bilo sa njima. Eh, šta. Načuvši iz dobro obaveštenih izvora da se Oluja sprema, blagovremeno su – još pre nego što je zagrmelo – zbrisali u majčicu Srbiju, noseći sa sobom džakove opljačkanih para (i još koječega) a ostavljajući 250.000 staraca, žena i dece na milost i nemilost hrvatskih bojni.

Ima li ova priča naravoučenije? I te kako ima. Sve dok „naš narod“ bude pristajao – a dokad će pristajati ne zna se – da bude beslovesno krdo, a ne društvo slobodnih ljudi, narodno će kolo voditi Vulini i njemu sličnu i nikada „naš narod“ neće oskudevati u „najtežim datumima u njegovoj istoriji“.

(Danas)