Ja i moj dida smo sidili na muliću i bacili smo tunje u more. Moja tunja je bila malo manja od didine. Plus sam ja za ešku nadijo komadić salama i speštanog kruva. Dida je za ešku nadijo meso iz pizdice i lupara. Moj dida misli da on će sa tom eškom uvatit veću ribu od mene. Na muliću prikoputa je neka ekipa itala se u more i prskala i skričala. Dida je gledao u njih krvoločki i rekao je: „Ovih Čeha ima ka žutih mrava! Svu će mi ribu rastirat!“ Ja sam rekao: „Bljak!“ Dida se okrenijo prema meni i rekao je: „Šta bljak?“ Ja sam rekao: „Pa ništa…“ Dida je pitao: „Jesil ti to, unukiću, iša nešto srat protiv Čeha?“

Ja sam šutijo i gledao sam u plovak od tunje. Dida je isto šutijo i gledao je u plovak od svoje tunje. Onda je on rekao: „Ne smi se neke narode mrzit više od ostalih samo zato šta su ovakvi ili onakvi ili šta se zovu ovako ili onako! To nije lipo!“ Ja sam mučao i gledao sam plovak di se ginga. Dida je rekao: „Sve ljude i narode triba mrzit podjednako!“ Dida je malo navuka slamnati kapelin i rekao je: „Kad ti ljudi idu nakurac, onda je najvažnije da čovik ima širinu i vodi računa o njihovoj ravnopravnosti!“ Dida je rekao: „Znači šta? Ne smiju se kod naroda pravit razlike, nego ih triba mrzit pravedno i multikurtularno! Svakog isto!“ Dida je rekao: „Česi, Slovaci, Poljaci, Slovenci, Njemci, Francuzi, Makedonci, Srbi, Hrvati… meni su oni svi živa koma!“ Dida je rekao: „Al strogo pazin da mi svi budu podjednaka koma!“

Onda je moj dida izvuka tunju iz mora da nadije novu ešku. Onda sam i ja izvuka tunju da prominim ešku. Dida je rekao: „Ako naprimjer primjera sretnen nekog Slovenca, pa mi isti sekund skoče živci, odma se potrudin da sretnen i nekog Poljaka, da mi takođe skoče živci! Jerbo bi inače Slovenac moga pomislit da njega mrzin više od Poljaka!“ Dida je rekao: „A kad mi od Poljaka dođe slabo, šta prije iden srest nekog Danca, da mi takođe dođe slabo! Da ne misli Poljak da mi je on mrži od Danaca!“ Dida je rekao: „Sad, doduše, puno je lakše pošteno rigat na ljude dok je turistička sezona! Živa je istina da izvan sezone najčešće srećen Hrvate, pa onda ispada da mi baš Hrvati najviše idu na… neku stvar!“ Ja sam pitao: „Na koju stvar?“ Dida je rekao: „Nije važno!“ Ja sam pitao: „Zašto nije važno?“ Dida je rekao: „Ne pilaj, unukiću! Ne smin prid tobon govorit šporke riči, pizdamu materina!“

Onda je moj dida kad je nadija novu ešku opet bacijo tunju u more. Onda sam i ja ponovo itnijo svoju tunju u more. Dida je rekao: „Kod nas rulja najviše pravi razliku između Hrvata i Srba! I onda, naravska stvar, Hrvati mrze Srbe, a Srbi mrze Hrvate!“ Dida je rekao: „A prava je istina, unukiću, da su to sve ista govna! I onda, naravska stvar, s jedne strane govna mrze govna, a s druge govna mrze govna!“ Dida je rekao: „Pravit razliku između Srba i Hrvata, to je isto ka da ti moraš birat jel ti više ide na… neku stvar… mama ili tata!“ Dida je pitao: „Evo, ko je tebi, unukiću, gadljiviji, mama ili tata?“ Ja sam rekao: „Podjednako su mi gadljivi!“ Dida je rekao: „Eto viš! Znači, da skužiš koliko su narodi iste škovace samo tribaš zamislit da ti je mama Hrvatica, a tata Srbin!“ Onda je odiza nas neki glas rekao: „A jel može obratno?“

To je bijo moj tata. Tata je imao žute mudantine sa palmama i nacalijo je ruke na kukove. Moj dida je okrenijo se prema njemu i rekao je: „O, zete, otkud ti?… Evo ja baš učin našeg Robija da je to sve isto!“ Tata je složijo koljačku facu i rekao je: „E znan, čuja san… Pa kad je sve isto, onda može i obratno, jel tako?“ Didi je uletila zbunjoza: „Šta obratno?“ Tata je rekao: „Može mala pantagana zamislit i da mu je mater Srpkinja, a ćaća Hrvat! Jel tako?“ Dida je rekao: „Naravski da može, šta ne bi moga! Pogotovo šta u slučaju moje ćeri uopće nije bitno koje je ona narodnosti, nego je bitno da je glupa ka maca!“ Tati je uletilo čudilo: „A zašto je glupa ka maca?“ Dida je rekao: „Zato šta se od svih ljudi na svitu odlučila udat za Hrvata!“

Tata je zaškarpunijo se po faci ka grancigula. Onda je on okrenijo se na peti i otpičijo je sa mulića uza skale prema dvoru. Ja i dida smo nastavili gledat u plovke na tunjama. Samo onda su na muliću prikoputa ekipa opet počeli sa skakalom u more i sa skričanjem i sa štrapalom. Dida njima viknijo: „A daj, dosta više tog divljanja, ekipa! Svu ste mi ribu rastirali, jebavan ja mater češku!“ Samo onda su dvoje barbi šta su skočili u more krenili plivat prema našem muliću. Kad su barbe doplivali onda je jedan iz mora didi doviknijo: „Je li, bre, čilageru, šta se ti dereš?“ Drugi barba je rekao: „Kako te nije sramota! Mator čovek, a tako se izražava!“ Prvi barba je rekao: „Ako smo ko normalan svet iz Beograda došli ovde na letovanje, ne mora da nam psuješ majku češku!“ Dida je njemu rekao: „Dobro, šta se odma vriđaš! Maloprije san jednom šta je doša iz Praga jeba mater srpsku!“ Prvi barba je rekao: „A, onda dobro!“ Drugi barba je rekao: „Izvinite na smetnji!“

Onda su barbe otplivali nazad. Dida je meni rekao: „Viš, unukiću, o čemu ti ja pričan! Svaki narod je hepi kad skuži da su ti drugi narodi jednako ogavni ka i on!“ Onda sam ja njega pitao: „A iz kojeg si ti naroda, dida?“ Dida je rekao: „Iz nikojeg! Taj je jedini normalan!“ Ja sam pitao: „A ja?“ Dida je rekao: „A ti, ti… Ako je suditi po ćaći ti i materi, ti si dite iz mišanog mraka! Srića tvoja da ti je dida normalan i da ima žilave gene!“ Ja sam pitao: „Šta su to žilavi geni?“ Dida je rekao: „Žilavi geni su oni šta priskoče jednu generaciju! Ne prinose se sa roditelja na dicu, nego sa dida na unuke!“ Ja sam pitao: „Znači da ću i ja bit iz nikojeg naroda?“ Dida je rekao: „Naravska stvar! To je miljon posto!“ Ja sam pitao: „A di živi taj nikoji narod?“ Dida je rekao: „Kako di živi, unukiću, ali si slip kod očiju? Živi na muliću i baca tunje u more! A mulić je smješten na potezu između Triglava i Vardara!“

Moj tata je kroz to vrime dogibao do mame u kužini. Mama je kod lavandina rezala pome i kukumare za u salatu. Tata je njoj rekao: „Eno ti na muliću ćaća govori Robiju da mu je mater glupa ka maca!“ Mama je zinila: „Zašto da san glupa?“ Tata je rekao: „Jerbo da si se udala za Hrvata!“ Mama je skriknila: „Molin?!“ Plus je u roku odma ona uzelenila u facu. Onda je cijuknila: „Stvarno je to reka?!“ Tata je rekao: „A je, znaš da staro prdilo nonstop nešto bali…“ Onda je mama u šoku strovalila se na katrigu. Onda su njoj oči se napunile sa suzama. Onda je ona pokrila facu sa rukama i zacendrala je: „Gospe moja, zašto ti čovik mene toliko ne voli?“ Tata je nju išao tješkat: „Ma nije baš da te ne voli, mišu, nemoj odma tako…“ Mama se razdrevila: „Ne voli me, ne voli! Stari kretineto me mrzi ka pasa!“ Tata je rekao: „Ma voli te, mišu, samo je malo iša na kvasinu, ostarija je i rebambija…“ Mama je dreknila: „Da me voli, ne bi mi tek sad reka da san se udala za Hrvata!“

Robi K. (IIIa)

(Viktor Ivančić, Peščanik)