Tog dana se desilo da se na televizijama pročita jedna vest o pokrajinskom premijeru (da je uputio saučešće), a da, prvi put u novijoj istoriji, ta vest ne bude propraćena saopštenjem u kojem se vladajuća stranka pita zašto nije bio na poslu, zašto ne prizna da je krao od dece i zašto ne podnese ostavku.

Tog dana niko nije pretio poligrafom, koji se već toliko odomaćio u javnosti da ga, ako dobro razumem reklamu ”Priznajem, Prizma”, sad možemo nabaviti i za kućnu upotrebu (valjda da ”na naučnoj bazi” detektujemo da li je dete uradilo domaći, ima li neverstva u braku i ko je smazao teglu pekmeza iz špajza?!).

Nije bilo ni specijalnih emisija o rušenju premijera, pa, začudo, čak ni pokušaja da se aktuelni događaj nekako pripiše toj nameri. Izostao je i defile prepoznatljivih lica ovlašćenih za raskrinkavanje takvih namera.

Tog dana premijer nije pred kamerama poimence prozivao medije i ljude koji ga ne obožavaju niti je navodio zemlje, organizacije i ambasadore koji to neobožavanje finansiraju. Nije pričao ni o stalnim napadima na sebe (ako te napade niste primetili, to je verovatno zato što – pa, zato što pratite medije, jer tamo napada nema), a nije pretio ni da će podneti ostavku samo zato što ”njegov narod” ne obožava reforme (zamislite da akušer preti ostavkom jer žene ne obožavaju porođaj?!).

Tog dana premijer nije pominjao ni da mu neko priželjkuje kraj i odbrojava dane (ako je iko pominjao ”skončavanje” i žurbu za koju ne želi da navodi razloge, to je bio sam premijer, ali pošto se to izgleda nije primilo u ”njegovom narodu”, sad se pripisuje drugima).

Tog dana nije bilo vanredne konferencije za medije (mada bi ona, za razliku od većine ostalih, imala razlog), niti je bilo vanrednog obraćanja naciji (mada je, za promenu, ovog puta trebalo). Doduše, nije bilo ni vanrednih najava ratovanja (kojih ni ranije nije trebalo da bude, ali, tako je to kad predsednika države i predsednika crkve zasvrbe vanredna umiranja).

Tog dana nije bilo priče o tome da treba rehabilitovati atentatore i naciste, jer makar tog dana nije bilo dileme da li takve stvari treba osuđivati. No, već nekog od narednih se možemo vratiti na stara opravdanja – da je atentat ispravan čin ako je na ”neomiljene vladare” i da je nacizam dobar kad je u cilju očuvanja ”narodne supstance” (kao da nam film Alien nije pokazao kakav je ”narod” kojem je najvažnije produženje vrste i kao da nas u prethodnom pasusu nisu pozivali da ginemo i trošimo istu tu supstancu).

Tog dana saznali smo da je naša tragedija (i) u tome što treba da se desi tragedija u Parizu, pa da ovde makar na jedan dan umukne prenemaganje, pumpanje, prozivanje…

(Peščanik)