O unutrašnjim granicama

Kratak izlet u Laufenburg. Dva grada, dve crkve, dve sportske dvorane, dve gradske kuće. Jedan na nemačkoj strani Rajne, drugi na švajcarskoj. Na mostu nema carinskog pregleda, nema pogranične policije. Na sredini mosta granični kamen, levo i desno od njega po jedno drvo. Ljudi se šetaju s jedne na drugu stranu. Najčešće Švajcarci odlaze u Nemačku na kafu, ili na ručak, jer je u Nemačkoj to jeftinije. Čovek bi mogao da pomisli da je reč o jednom gradu. Ali, nije. Hristijan Haler – švajcarski pisac čija dela publikuje poznati minhenski izdavač Luhterhand – priča mi da su unutrašnje granice ostale. Još je Napoleon prepolovio grad, i dugo je izgledalo da je granica veštačka. Ali, nije. Za vreme Hitlerove vlasti građanstvo dva grada bilo je razdvojeno ogradom od bodljikave žice, tih deset godina učinilo je svoje. Švajcarski Laufenburžani i dalje govore nemački u švajcarskom dijalektu, dok su oni na nemačkoj strani prešli na hohdojč. Posle šezdeset godina se, međutim, ispostavilo da nisu samo jezičke razlike stvorile unutrašnje granice, nego i razlike u tradicijama i zakonima. U oba grada žive Nemci, ali se oni primetno razlikuju. Švajcarski Nemci smatraju da su Nemci s one strane Rajne neuglađeni i neučtivi, a ovi se rugaju švajcarskim Nemcima kako ne znaju nemački književni jezik. Osim toga, razlike su uočljive i u mentalitetu, ponašanju, stilu življenja. Ako igde iko zna šta znače „prozračne granice”, onda se to ovde zna. U letnje doba se u kupaćem kostimu prelazi iz jednog grada u drugi, ali do „stapanja” dva nemačka mentaliteta nije došlo. Angela Merkel se i ne bavi tim pitanjem. A nemački intelektualci glavnu vrednost nemačkog duha prepoznaju upravo u njegovoj raznovrsnosti, u njoj leži njegova snaga. Pošto je Haler više puta naglasio da on sebe smatra švajcarskim nemačkim piscem, pitao sam ga, po kojim merilima se neko naziva švajcarskim nemačkim piscem, s obzirom na to, da se u ovom gradiću isprepliću ne samo svakodnevnice, nego i porodične istorije. Odgovor je bio neobično jednostavan. To pre svega zavisi od stalnog (dakle ne privremenog!) mesta boravka, ali i od toga je mnogo važnije nečije učešće u javnom životu Švajcarske, u švajcarskom književnom životu, u javnim i književnim raspravama (zajedno sa švajcarskim Italijanima i Francuzima), i da dotični pisac u Švajcarskoj snosi konsekvence svojih javno izraženih stavova. I da i porez, svakako, plaća u Švajcarskoj! Ovo poslednje je sa stanovišta švajcarskih građana veoma, veoma važan činilac. I na umetnički penzioni dodatak pravo ima samo onaj ko u Švajcarskoj plaća porez, i na to ima pravo sve dok je švajcarski poreski obveznik. Tako razmišljaju i oni švajcarski italijanski i francuski pisci koji imaju dvojno državljanstvo. Švajcarski Nemci nemaju dvojno državljanstvo, jer nemački zakoni tu mogućnost isključuju.

O nacionalnoj diktaturi

Na književnoj večeri u Lencburgu pitali su me šta mislim o Švajcarskoj. Osećam neki suptilni strah u duši Švajcaraca, glasio je moj odgovor, strah koji govori o tome da bi mogli izgubiti sve ono što su u 20. veku stekli. U novom milenijumu ovaj strah se širi čitavom Zapadnom Evropom. I mnogo je iracionalniji od one neizvesnosti koja je zavladala posle Drugog svetskog rata. Tada je euforija pobede lečila osećanje katastrofičnosti. Ali, mađarski pisac Šandor Marai je već osetio tu opasnost. Posle putovanja po Švajcarskoj čitao je Židove dnevnike. Žid se žalio da Francuzi priželjkuju diktatora, ne fašističkog, ne komunističkog, nego – francuskog. Nacionalnog! Francuzi su imali sreće, individualizmom su lečili svoje strepnje. Čak se i general De Gol, koji je imao i te kakvu nacionalnu harizmu, uvrđeno povukao, ne možete vladati nacijom koja ima pet stotina vrsta sireva, rekao je ironično i duhovito. U Evropi danas sve više raste broj onih koji misle da je nacionalna diktatura jedini melem na te strahove. Čini mi se, međutim, da u Zapadnoj Evropi ta diktatura, u krajnjoj liniji, neće biti poželjna, međutim, u istočnom delu Evrope strahovi vode ka novoj autoritarnosti. Rusi su i u 20. veku, ali i sada, na čelu tih trendova. Putin obećava da će ponovo uspostaviti nacionalno jedinstvo Rusa, povratiti njihovu slavu i da će ruski čovek biti ponovo srećan. Srećni patriota. Dobrovoljni sluga ideje nacionalne države. Putinizam je rđav evropski san koji bi se, međutim, u nekim regionima Evrope mogao lako ostvariti. Verujem da u zapadnom svetu, koliko god strahovi bili veliki, do toga neće doći.

Novi Sad – via Beč

Posla završetka Drugog svetskog rata, prvi Maraijev put u inostranstvo vodio je u Švajcarsku. Kod Heđešhaloma je bio gladan, u Beču pospan, u Salcburgu su ga stezale cipele. A u Cirihu je bio ljut, jer se nosač nije odmah pojavio. Ja sam se kretao u obrnutom smeru. Nosača nikad u životu nisam zvao, danas u Cirihu to i nije potrebno. Sišao sam iz lencburškog voza i kod prvog stuba sam ugledao kolica za prtljag. Aniko i ja smo bez napora odgurali stvari – i lift je uredno radio – u stanični garderober. U Švajcarskoj sve funkcioniše besprekrono, i ovo savršenstvo ume već skoro i da iritira. Malograđanski raj – kažu mnogi, ali bih dodao: ovde pojam malograđanina znači nešto drugo nego u Srednjoistočnoj Evropi. Švajcarski malograđanin se uzdržava od populističkih rituala, radije obrađuje svoj vrt, i nastoji da sačuva makar privid individualizma. Hoće da živi u miru sa svetom, i prezire one koji ne umeju učtivo da pozdrave. U Salcburgu me nisu stezale cipele, ali su me svetla železničke stanice prenule iz sna. U Beč sam prispeo odmoran, i čitav dan sam skitao njegovim ulicama, da bih se uveče ukrcao u gastarbajterski autobus. I tada su cipele počele da me stežu.

april 2011.
(Preveo: Arpad Vicko)