Pitanje odgovornosti – krivične, političke, moralne – prirodno se aktuelizuje povodom godišnjica velikih zločina proteklih ratova (Vukovar, Prijedor, Srebrenica, Kosovo…). Zbog nacionalističke politizacije svega i svačega, odgovori o odgovornosti su uglavnom manipulativni. Manipuliše se emocijama  i podgrevaju strahovi, kako bi se odgovornost zamaglila i kreatori zla ostali skriveni u magli sveopšte smutnje („bio je građanski rat nametnut sa strane, zločini su vršeni na svim stranama“).
Iza opšteg mesta da se svako na svoj način suočava sa ratnim traumama, raspoznaju se različite emotivne i moralne pozicije. S jedne strane su manipulisani ljudi utopljeni u mase koje manipulanti obmanjuju i u njima podstiču primitivne strasti, s druge strane su slabašni delovi građanskog društva koji pokušavaju da se suprotstave manipulacijama, da pomognu izvlačenje ovdašnjih društava iz nesuvislosti i haosa, da podstaknu njihov povratak u civilizovan poredak. Između tih neuravnoteženih polova nalaze se eskapisti, oni koji pred nelagodom rđave prošlosti i teskobama sadašnjosti pribežište traže u „nepolitičkoj privatnosti“. Oni – a nije ih malo – „ne žele da se bave politikom“. Pokušavaju se zaštititi baveći se samo privatnošću, eventualno i lokalnim „nepolitičkim“ problemima, iako to nije moguće. Rđava politika i raširen nemoral svakodnevno ih biju po ušima. Bežeći od jasnog stava o političkim i moralnim problemima – na primer o ratnim zločinima, kojima jelda „ničim nisu doprineli“ – eskapisti biraju ravnodušnost.
Pitanje odgovornosti ravnodušnih u vremenima zla nije novo, niti je vezano samo za eks-jugoslovenski ratni prostor. To je univerzalni moralni problem. Aktuelizovan je posle Drugog svetskog rata na primeru političkog i moralnog sloma Hitlerove Nemačke. Mnogi autori bavili su se time. Evidentnim krivcima za zločine dostupnim institucijama pravosuđa – nalogodavcima i egzekutorima – sudilo se i još sudi u sudovima Nemačke. Politička pak i nadasve moralna odgovornost ravnodušnih prema zlu u kojem nisu neposredno učestvovali, od tada se stalno kritički potencira. Opravdano, jer je zlo bilo moguće zbog ravnodušnosti većine prema patnji i stradanju žrtava. Ne ulazeći šire u psihološke razloge moralne tuposti instrumentalizovanih masa, potvrdilo se to i u jugoslovenskoj tragediji. Pravdanja ravnodušnih da u zlu nisu učestvovali, ne oslobađa ih od moralne odgovornosti. Šta više, samoaboliranje povećava njihovu odgovornost, jer je prebacuje na potomke. U Srbiji, u Vojvodini, naravno da nismo svi direktno učestvovali u zlu koje je orgijalo u susedstvu, ali smo svi odgovorni za tamo počinjene zločine. Naravno da nalogodavci, izvršioci i propagandisti snose neuporedivo veću odgovornost od onih koji u tome nisu učestvovali. Ali, ravnodušni imaju moralnu odgovornost od koje ne mogu pobeći.
Pisac Herman Broh (emigrirao u SAD iz Beča 1938. godine) u „Pismima o Nemačkoj“ (deo prepiske sa prijateljem Folkmarom fon Cilsdorfom u periodu posle kapitulacije Nemačke do kraja 1949.) obračunava se sa nacističkom ideologijom i Trećim Rajhom. Jer „ja sam pre mog polaska na put video previše gnusnih stvari i to je ono što me čini sumnjičavim i nepoverljivim“ (podozreva pred prijateljem – koji se vratio iz SAD u Nemačku odmah posle njezine kapitulacije – od brzog političkog i moralnog oporavka Nemačke). Broh problematizuje odgovornost Nemaca zbog počinjenih zločina i mogućnosti lake i brze obnove nemačke kulture i moralnog poretka (u šta je Cilsdorf verovao). Broh zna de je „prosečni čovek ravnodušan prema tuđoj nevolji i patnji, a Nemac je prosečan čovek“. Tadašnje procene otpora Nemaca Hitleru i nacizmu kretale su se od 10 % stanovništva koje je zbog straha pružalo pasivan otpor (Padover), do 40 % (Štraus). Broh je procenio da je 25 % pasivnih protivnika nacizma, 25 % aktivnih i strastvenih pristalica Hitlera i nacizma i 50 % ravnodušnih građana. Ravnodušni snose moralnu odgovornost zbog počinjenih zločina, jer je izostala njihova empatija i saosećanje prema patnji i ubijanju žrtava (zločin ravnodušnosti). Podstaknut time u „Psihologiji mase“ bavio se „preobraćanjem“, ali ne religioznim preobraćanjem za koje se nije smatrao pozvanim, nego „sekularnim preobraćanjem u smislu jednostavne pristojnosti i uljudnosti“.
Dokle smo mi stigli u suočavanju sa odgovornošću? Koliko smo uopšte svesni da je to preduslov, kako Broh kaže „jednog sekularnog preobraćanja u smislu jednostavne pristojnosti i uljudnosti“. U smislu obnove normalnog života.
(Autonomija)