Serijom tekstova pod zajedničkim nazivom Evropa u Vojvodini, Nezavisno društvo novinara Vojvodine predstavlja vam rezultate istraživanja iskustava i kapaciteta vojvođanskih lokalnih samouprava u privlačenju sredstava iz evropskih fondova. Cilj NDNV-a je da se ukaže na značaj evropskih projekata za građane Vojvodine, ali i da se naznače problemi koje naše lokalne samouprave imaju u izuzetno bitnom, ali i kompleksnom procesu kreiranja, pripreme, apliciranja i realizacije evropskih projekata.

Za razliku od manjih i još siromašnijih opština kojima je okružena, Opština Kikinda ima tim stručnjaka za projekte i taj tim uopšte nije novost – prvi takav je formiran, s više ili manje uspeha, još u davnom periodu krhke DOS vlasti. Kakav god bio za ovih skoro pa petnaest godina, uvek je bio veoma mobilan: za čas je ulazio u pripremljene kancelarije i za čas izlazio iz njih, menjao sastav i političku orijentaciju učesnika, a svaki čas je dopunjavan i nekim novim partijskim kadrom ili istaknutom ličnošću iz NVO sektora kojoj je upala sekira u med da najzad pređe s neizvesnog finansiranja putem donacija na državne jasle, redovnu platu i sve pogodnosti koje rad u SO Kikinda može da pruži.

Tim je, dakle, uveliko etablirana tradicija, pa je, logično, i sadašnja naprednjačka vlast etablirala svoju ekipu, o kojoj ima samo reči hvale. Oni koji su radili u timu pre nego što su naprednjaci „prepakovali“ vlast u Kikindi tvrde, međutim, da je evropskih projekata bilo barem dva puta više nego što sadašnja postavka priznaje; ali, avaj, većina ovih iz stare postavke je nedugo posle „prepakivanja“ dobila otkaz ili premeštaj u poljočuvarsku službu, što se dešavalo sa većinom projektnih timova, bez obzira da li su na vlast dolazili radikali 2004. ili naprednjaci 2013. godine.

Projekti koje je DOS ili DS vlast dovela u grad – začudo, nisu izazvali indignaciju radikala/ naprednjaka, pa su zadržani, naročito što se tiče finansijskog dela, a sve zasluge za uspešno ostvaren projekat preuzela je SRS ili SNS vlast. Isto se dešavalo i kad je koalicija na čelu sa DS preuzela vlast: projekti prethodne SRS vlasti najpre su izruženi u medijima na sva zvona, a zatim su – dalje realizovani kao da se ništa nije dogodilo. Naročito u finansijskom delu, razume se. Pa nećemo valjda da nerviramo strane donatore.

Kikindski mamut i animalni otpad

Saša Tanackov, sekretar Sekretarijata za razvoj i turizam Opštine Kikinda navodi da je najuspešniji projekat Opštine Kikinda – „Kikindski mamut“, vredan 247.394 evra iz sredstava Programa za društveno-ekonomski razvoj egiona Evropske agencija za rekonstrukciju, koja je finansirala 89,88 odsto vrednosti projekta, dok je Kikinda kao nosilac projekta obezbedila ostatak sredstava. Partneri Opštine Kikindana realizaciji ovog projekta bili su: Narodni muzej u Kikindi, Regionalna privredna komora Kikinda, Prirodnjački muzej u Beogradu, Filozofski fakultet u Beogradu, kompanija „Toza Marković“ iz Kikinde i Zavod za proučavanje kulturnog razvitka iz Beograda.

Projekat se zasnivao na zaštiti i revitalizaciji izuzetno očuvanih fosilnih ostataka mamuta otkrivenih u Kikindi 1996. godine, a njegov cilj je bio da ovaj jedinstveni nalaz postane primer uspešne integracije zaštite nasleđa i ekonomskog napretka lokalne zajednice kroz razvoj turizma.

Kao sledeće po uspešnosti, Tanackov i saradnici navode projekte namenjene osnivanju azila za pse i mačke i hladnjače za animalni otpad, oba urađene preko IPA programa u saradnji sa Mađarskom. Zli jezici međutim tvrde da je hladnjača, dok se nije našlo dovoljno animalnog otpada, služila za hlađenje voća i povrća najmoćnijih kikindskih vlasnika zemlje, voćnjaka i povrtnjaka. „Green Banat“, projekat namenjen ozelenjavanju, odlično je ocenjen, ali je takođe činjenica da su danas bar za laike teško vidljivi njegovi rezultati.

Kao najneuspešnije projekte, Tanackov pominje projekte koji su se svodili na „putovanja i provode, radionice na kojima se pričaju iste prazne priče i čiji efekat traje koliko i projekat„.

Šta kažu građani

Pavle Č, penzioner, ističe da je Kikinda nekad bila poznata po zanatima i zanatlijama, ali sve je to uništeno u doba razvoja „velike privrede“ koja je u međuvremenu potpuno propala – i pita, kako je moguće da se, pored svih projekata, niko nije setio da podstakne zanatstvo. Pominje da u Kikindi još rade tri obućara, nijedan nije mlađi od pedeset godina, a dvojica su starija od sedamdeset. Nijedan nema naslednika u poslu, niti učenika, niti bi mogao da uzme učenika s obzirom na sadašnje propise.

– Džaba ga bilo što transparentno izveštavaju o projektima, kad niko to ne razume i ne prati. Ja sam mašinski inženjer, pa ne razumem šta to pričaju i kakva je korist od toga – izjavljuje Snežana, vlasnica malog privatnog biznisa. Diplomirani pravnik (28) međutim veruje da poznaje kako evropski projekti funkcionišu: – Zaista, svakakvih projekata Kikinda se nagledala još iz vremena prvih NVO, kad su moji roditelji bili veliki borci za promene i kad je sama reč „projekat“ u žargonu značila neku sitnu ili krupnu mućku u kojoj će učesnici doći do izvesne sume novca – kaže diplomirani pravnik (28 godina) koji već dve godine radi kod privatnika Slovenca, vozi kamion preko granica EU i to smatra svojim „životnim projektom“, jer bi inače bio bez posla.

Olivera, ekonomistkinja, pristaje da učestvuje u anketi, s obzirom da je i sama radila ankete u doba kad je bila bez posla i kad je jedini koji je hteo da je angažuje – bila jedna nevladina organizacija s malim projektima. Prema njenim rečima, najlepše doba za NVO u Kikindi bilo je ono kad su mogle da rade projekte bez obaveze da sarađuju s lokalnom samoupravom. Sad, skoro sav novac ide na opštinske račune i ono što je ostalo od nekada vrlo razvijenog, brojnog i raznolikog NVO sektora u Kikindi ne bi ni znalo koliko je novca stiglo kad mediji ne bi izveštavali o novim projektima.

Kikinda grabi ka Evropi

Tako Kikinda, preko projekata, grabi velikim koracima u Evropu, dok se stanovništvo sve više suočava sa nezaposlenošću, smanjivanjem penzija i plata, poskupljenjima svega i svačega, ljudi ne mogu da se leče, ne mogu da ulažu u sebe, svoje zdravlje i održavanje imovine, pa pokušavaju da prodaju kuće i zemlju ne bi li otišli nekuda. Neka buduća vlast će možda organizovati brigu o siromašnom građanstvu kao projekat – za opstanak grada i sebe.

Lokala za izdavanje pun je grad, još samo da dođu stranci, pa da lokali počnu da rade. Kuće se prodaju, još samo da ih neko kupi.

– Prodajem svoj deo kuće, ispod svake cene, samo da dođem do „živog“ novca kojim bi porodica otplatila dugove, a nadam se da će ostati i nešto za moje planove. Tražim mađarsko državljanstvo, jedna prababa mi je rođena u selu kod Segedina, idem u inostranstvo, valjda ću imati novca barem za kartu u jednom pravcu – kaže profesor muzike (nedavno stekao diplomu) i dodaje da je potpuno spreman da radi fizičke ili konobarske poslove pre nego što bude u prilici da zasvira na violini pred publikom.

Gordana Perunović Fijat

(Tekst je nastao kao deo projekta „Pregled, analiza i predstavljanje realizovanih projekata lokalnih samouprava na teritoriji AP Vojvodine finansiranih od strane EU u periodu 2007-2013“, koji sprovodi Nezavisno društvo novinara Vojvodine, a finansira Pokrajinski sekretarijat za međuregionalnu saradnju i lokalnu samoupravu. Sadržaj priloga je isključivo odgovornost realizatora projekta i ni na koji način ne odražava stavove i mišljenje Sekretarijata.)