Državni suverenitet: suverenitet šefova država (1978)

Državni suverenitet je suvereno pravo političara čak i na rat. Nasuprot njemu su ljudska prava: suverenitet građana. Pošto je nas građana više nego što je šefova država, dajem prednost ljudskim pravima u odnosu na princip državnog suvereniteta. Pravni poredak država priznaje vrednost ljudskog života, ubistvo kvalifikuje kao najteži greh, ali svojim zakonima niti jedna država ne proglašava nepovredivim život građana drugih država. Naša lična sigurnost zahteva svetsko pravo, međutim, postoji  samo pravo nacionalne države, izvan nje vlada varvarska obespravljenost. Naši moralni autoriteti nemaju primedbu na to da država preko noći može da nas pretvori u ubice i žrtve. Nigde na svetu nema slobodnih građana. Oni koji mogu biti ubijeni, i na to sami ovlašćuju državu – nisu slobodni ljudi. Narodi Evrope danas nemaju razloga da se pribojavaju jedni od drugih, jedino njihovi zaštitnici mogu da ih uvale u rat. U Evropi danas nema takvih društvenih konflikata koji bi opravdali naše svrstavanje u vojne blokove spremne na uzajamno masovno uništenje. Tvrdim da je živeti u Budimpešti, oko koje su stacionirane sovjetske trupe, mnogo bolje nego uopšte ne živeti. Prisustvo bilo kakvih stranih trupa je podnošljivija predstava nego kolektivno samoubistvo putem nuklearnog rata. Evropi je u interesu da se Sovjetski Savez i Sjedinjene Američke Države, lideri dva svetska bloka, vrate na pozicije velikih nacionalnih država u jednom polipolarnom svetu. Evo kako govore vlade: Ako nas napadnu, uzvratićemo punom snagom. Radije smrt, nego ropstvo. Neka građanin ima poverenja u šefa države. Ko se tome usprotivi, taj je izdajnik! Između dve polovine Evrope ne postoje nikakve kulturalne suprotnosti, najveći broj duhovnih stvaralaca i s jedne i s druge strane Evrope nisu ideološki protivnici. Evropa književnika je trajnija stvarnost od Evrope političara i generala. Što smo više lični, utoliko smo više Evropljani i više solidarni.

Antipolitika jednog romanopisca

Antipolitika je začuđenost. Čovek nalazi da su stvari neobične, groteskne, štaviše: besmislene. Saznaje da je žrtva, i ne želi to da bude. Ne voli da mu život i smrt zavise od drugih ljudi. Ne poverava svoj život političarima, traži da mu ovi vrate njegov jezik i filozofiju. Legitimacija antipolitike jednaka je, ni manje ni više, legitimaciji pisanja. Sve što radi, radi za svoj račun, i zapravo sam, u sredini koju je sam odabrao. Nikom nije dužan da polaže nikakve račune, to je lični poduhvat, samoodbrana. Antipolitičar pokušava da se izmigolji iz stiska vlasti, organizacija, sve svoje društvene obaveze stavlja pod suspenziju, nema ničiji mandat, nema nikakva ovlašćenja osim onih koja daje samome sebi, čist, nezamućen pogled na svet, ne nasedaj, ne klimaj glavom kad te lažu u oči. Antipolitičar nije glasnogovornik plemenite većine, ili ugnjetavane manjine. Ja nasuprot Mi, podanik nasuprot autoritetu, civil nasuprot vojniku.

Prirodno je, stoga, da je disident, i da drugačije razmišlja od ostalih disidenata. Mogu da budu lojalni nekim ličnostima, ali mnogo manje institucijama. Prepoznaju sebi slične, klimnu glavom u znak pozdrava, ali ne sklapaju savezništva. Delatni subjekti politike govore, uglavnom, u prvom licu množine. Oni nisu oni, političari nisu ličnosti, već glasnogovornici, njihov je posao da predstavljaju nešto opšte, u boljem slučaju većinu, u gorem slučaju masu. Na taj način raspolažu zakonitim, ili tobož zakonitim monopolom nad sredstvima represije. Nemamo mnogo zajedničkog. U njihovom tekstu previše je redundancije da bismo mogli uživati u njima. Osim veoma malog broja izuzetaka, kao autori, ne dolaze u obzir. Srećom, mi nemamo takvu moć da jednim potezom uništimo svet. Ali, oni takvu mogućnost imaju. Zašto? Jesu li oni nadljudska bića? Zahvaljujući određenoj vrsti selekcije na dugmetu je njihov prst. Antipolitičarem možemo nazvati onoga kome se sve to ne dopada. Onoga ko smatra da nijedan čovek nije pogodan da sam odlučuje o sudbini celog čovečanstva. Ovolika moć, misli antipolitičar, nije srazmerna ljudskom poimanju veličina, nejakoj mudrosti i odgovornosti pojedinca. Autori i političari normalno čine dva različita reda, dve posebne vrste ljudi, različit im je jezik, ukus, logika. Romanopisac nema potrebu da se obaveže prema bilo kakvom grupnom interesu ili instituciji, dok političar bez toga ne može da opstane.

Antipolitičar i apolitičar

Pisac zabavlja svoje čitaoce time što temeljno ustrojstvo današnjeg sveta, okvire u kojima, dakle, živimo, predočava groteskno iskrivljeno. Ako se država nepodnošljivo ugoji, ako svojom glomaznošću ispuni sav prostor, tada svako građansko vrpoljenje može lako da bude proglašeno protivdržavnom rabotom, a ta optužba može bez teškoća da se preinači i u veleizdajničku zaveru, tim pre što i antipolitične osobe imaju prijatelje. Ljudi našeg kova u ovom procesu mogu da budu samo optuženi, budući da antipolitičaru ne priliči nikakva druga uloga. Međunarodna solidarnost razbijača cenzure. Pronađi vlastitu cenzuru i prekrši je. Država je sklona da nam se popne na glavu ako je mi, civili, ne obuzdamo. Naše agresivno i prpošno, krokodilsko ja može da se u državi otelotvori i da se uzdigne u rang moralnosti. Sve što se može deetatizovati, treba dosledno deetatizovati. Činjenica je da političari u današnjim uslovima svojim greškama ili prekomernom revnošću mogu prouzrokovati našu zajedničku smrt. Eksploataciju ću nekako još i da podnesem, ali da me ubiju, neću bez otpora otrpeti. Politiku treba vratiti na svoje mesto. Pre svega u vlastitoj glavi, autoterapija. U dimnoj zavesi Jalte, naša iskonska simpatija prema Zapadu biće osenčena skepsom prema hipokriziji. Dualističke ideologije, zagrižene fundamentalizme romanopisac doživljava kao groteskna pojednostavljivanja. Ovu duboku skepsu bih ja nazvao antipolitičkim držanjem. Ne nasedati kolektivnim retorikama i identitetima. Antipolitika je stanovište, aspekt žrtve. Žrtva odbija da bude žrtva. Niti želi da preuzme vlast. Ima svoj zanat, svoju struku u kojoj hoće da radi, sve što želi, to je da ga ostave na miru. Razume se, možemo da budemo i apolitični. Da ne brinemo ni za šta, ili da se barem pravimo da nas ništa ne zanima. Ne gledati u ekran, u svu tu silesiju praznih lica. Ne primećivati cenzuru, ali rafinirano, intuitivno nastojati da joj se prilagodimo. Unapred dati za pravo njima, nosiocima vlasti. S ove tačke gledišta disident je suludi, autodestruktivni tip. Ćutanje je zlato, misli apolitičar, i neće dotaći usijanu peć, eto temelja zdravog narodnog morala.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.

Preveo i priredio Arpad Vicko