Pozivam policiju da se ne ponaša kukavički. Pozivam narod/građanstvo da se ne plaši. Javite policiji, svaki put, kada vidite da staforde vode bez brnjice. Podsećam građanstvo na neka prava i mogućnosti: kada zovete 192, ukoliko ne želite, ne morate se predstaviti. Takođe, nakon prve prijave, imate pravo da ponovo pozovete policiju kako bi vas informisali o ishodu svog izlaska na “teren”. Podsećam na još nešto: kada vas policajac legitimiše, imate pravo da uzvratite legitimisanje, zabeležite broj značke, ime, prezime. On je obavezan da vam tačno odgovori.

Novi Sad, ovog proleća, obeležava miris lipe i kez staforda. Imala sam iskustva u rasponu od taštine vlasnika koji se ljute jer ne želim da im priđem sa svojim psom, do nasilja staforda nad drugim psima, a koje vlasnici staforda podržavaju i provociraju. Naravno, uvek se radi o ljudima, o njihovim osećanjima i potrebama. Radi se o načinu na koji čovek vaspitava psa. Radi se o načinima na koji ga tlači.

Ipak, ovih dana, radi se o životu i nasilnoj smrti. Kako sprečiti vlasnika staforda, i ostalih pitova, u dozivanju lutalice da mu priđe kako bi je njegov pas rastrgao, i tako se “trenirao”? Kako zaustaviti njegovu spremnost da ulicu pretvori u ring, u klanicu, i sve nas satera u ćošak da tu od njega drhtimo?

Ne sprečava ga zakon, to je već pokazao jer drži psa bez brnjice, ponekad i odvezanog. Povremeno ga sprečava jedino njegov strah, on se boji nas koji se ne bojimo. Ne zna na šta smo spremni, da bi zaštitili slabije. Izlazak iz agresivnog nadigravanja, u tome ko se koga boji, moguć je solidarnošću što većeg broja ljudi koji će kontinuiranim prijavljivanjem i reagovanjem vršiti pritisak na institucije, a ove na vlasnike pasa.

Tipovi koji drže staforde, primećujem, često nose brojanice. Možda im treba prići religioznim jezikom:

Predajte svoju aroganciju i ponos kako biste se, kada dođe vreme, suočili sa božanskim preobraćanjem. Ne ubij psa, čovekovog odanog prijatelja, jer ćeš tiho goreti u paklu!

Ili

Logičkim svođenjem dokaza i spajanjem zaključaka: Gospodine, molim vas, vežite svog psa, gledao sam kako takvi ubijaju bika, gde neće mog maltezera!

Ili

Ostavimo pse sa strane, momče, hajde da se ti i ja potučemo do smrti!

Ili

Dečko, tvoj pas nema brnjicu, to se kosi sa zakonom. Pokaži mi dozvolu o socijalizaciji psa. Nemaš je. Dobro, pišemo prijavu, vodimo psa.

Ili

Skloni džukelu sa mog deteta, da ti ne raznesem glavu ovim pištoljem!

Jezici su nebrojani, ali je zato moguće izbrojati više desetina napada staforda na pse u Novom Sadu.

Sinoć u centru grada, uz Almašku crkvu, sedela su dva pijana, nemirna tipa u punoj snazi, sa svojim nemirnim stafordima takođe u punoj snazi. Viđam te tipove po gradu već neko vreme, nose sintetičke, upasane trenerke, vode vrlo nagojene pse, sa bodljikavim ogrlicama oko vrata i brnjicama koje im služe kao ukras. Psi ih ne nose na čeljustima. Tu se nalazio mladi, žuti pas, lutalica. Počeli su da ga dozivaju, da im priđe: “Kuco, kuco…” Njihovi psi su se isprsili, počeli da cvile, i oni su ga dozivali. Mali je drhtao, sakrio se u obližnji žbun. Prišla sam psu, da ga povedem. Nije bilo lako, od straha nije hteo da krene.

Dok smo pas i ja pregovarali, tipovi su mi govorili: “Što ga vodiš? Nećemo mu ništa… Šta te boli uvo, je l’ to tvoj pas?”

Odgovorim: “Moj je, naravno da je moj.“

Tip: “Onda ga veži, tako je po zakonu.”

Odgovorim: “A, ti, svom stavi brnjicu.”

Žuća je otišao, i ja sam se udaljavala. Tipovi su dovikivali, ne bi mu ništa uradili, hteli su da se igraju, ne bi ga pojeli… Na ovo su se histerično smejali. Zvala sam policiju.

Okolo je bilo ljudi, tu je i autobuska stanica. Niko nije reagovao. Ljudi se plaše, lakše mi je da razumem da se plaše, nego da ih stvarno ne zanima. Ko su ljudi koji ne osećaju ništa pred ovakvim prizorima? Ko su ljudi koji misle da ih se ovakve situacije ne tiču? Ko su oni koji, gledajući u uplašene oči psa, ne prepoznaju sebe?

Tip smatra da lutalica nema prava, i da može da ga ubije. Koga još on misli da može da ubije, čoveka koji nema dom i jede u narodnoj kuhinji, možda misli da može da ubije mene, jer nemam roditelje, ili tebe jer nisi zaposlen. Iz bilo kog razloga, slabijeg i nezaštićenog, on misli da može da ubije. Nekoga ko nikome ne “pripada”. Ne pripada zakonu, država ga se odriče. Psa na ulici. Čoveka u gej ljubavi. Zaboravljenog penzionera…

Ne znam koji je odnos između staforda i njegovog vlasnika. Očigledno je da postoje ljudi koji vole svoje staforde, nežni su prema njima. Ima i onih koji su ih izbavili iz teškog života agresivnih borbi i batina. A, očigledno je da postoje i te surove, plaćene borbe pasa na kojima pojedini vlasnici zarađuju… Kako bi živeli u naseljenim mestima, stafordima je potrebna dozvola o socijalizaciji. Najveći broj pasa, ove rase, vlasnici nikada nisu prijavili i nikada ih nisu odveli na test socijalizacije. Na internetu je dostupan “Pravilnik o načinu držanja pasa koji mogu predstavljati opasnost za okolinu”.

ZAKON I SILA

“Znaš šta, najgore je biti policajac, je l ‘ tako? E, a jedino gore od toga je biti komunalni policajac…” Ovako je, u prolazu, dečak objašnjavao svojoj drugarici šta je to komunalna policija. Bilo mi je smešno, ali dodala bih: najgore je biti policajac kukavica. Primetila sam da se pojedini policajci plaše ovih pasa, i izbegavaju suočavanja sa vlasnicima. Ko vidi Stafordovo lice umreće u najgorim mukama, na ovu rečenicu mogu da zamislim policajca kako vrišti. Da li mi plaćamo policiju da se plaši silnih, a da je hrabra pred bakama koje na ulici prodaju cveće, da je hrabra pred psima lutalicama?

Nesrećni dečaci postaju opasni. Tukli su ga kao malog, on sad tuče kao veliki. Nasilje vraća nasilje. Ovo je krug iz kog se teško izlazi. Večita jurnjava između žrtve i progonitelja. Dreser/vlasnik je žrtva porodice, društva, itd. Staford je njegova žrtva. Na ulici, oni su ujedinjeni, protiv ostalih, posebno manje moćnih, pojedinaca. Svi zajedno čine društvo koje ih je, opet, takvima i stvorilo.

Demonstriranje sile, dva tipa, pred Almaškom crkvom, motivisalo me je na ovaj tekst. I trenutak u kom mi jedan od njih govori: veži psa, to je po zakonu. Shvatate, on je naučio jezik. On zna. On je video da komunalna policija kinji ljude koji ne vezuju ljubimce. On će se pozvati i na pravo svoje životinje. Dok vabi drugu životinju da je rastrgne, on se poziva na zakon. Da li je to suština ovog društva, da li je to mera ovog društva? Ne mogu da poverujem u to, ako želim da živim u Srbiji.

(Autorka je cimerka kuje Lili)