Fotelja i zlatni zubi
Neki stražari su govorili da će utoliko pre biti povučeni sa fronta i vraćeni kući ako pobiju što više Jevreja, pripadnika njima poverenih radnih jedinica. Budući da sam kao dete bio ljubopitljiv, i pošto su ljudi na moje insistiranje ipak ispričali poneka svoja iskustva, rano sam shvatio da nema milosti. Već kao desetogodišnjak, nisam imao nikakve iluzije. Mađari su u ratovima retko kad bili uspešni, u mirnodopska vremena, međutim, znali su da prosperiraju. U ratu nam je pljačka išla najbolje, u tome smo bili vrlo dobri. Mađarski ministar unutrašnjih poslova početkom leta 1944. godine obišao je moj rodni grad, Debrecin, i sa zadovoljstvom konstatovao da je grad očišćen od Jevreja, dok je njihova imovina ostala, i ona im nikad neće biti vraćena. Tako je bilo i u mojoj varošici, u Berećoujfalu, ubrzo nakon što su Jevreji odvedeni, i kad je vlast manje marljivo čuvala napuštena dobra, narod je, taj bogomdani narod, razvukao sve što se dalo odneti, tako da sam u februaru naredne, 1945. godine, u našoj kući zatekao samo smeće, jednu kadu punu sasušenog izmeta, i jedan teški orman, koji nisu uspeli da odnesu. U velikoj prodavnici u prizemlju i u stanu na spratu, nije bilo ni jednog eksera koji bi bilo kome mogao da bude od koristi. Znalo se, ipak, ko je šta odneo. Tako sam doznao i to gde je završila ona fotelja u kojoj sam najradije sedeo i čitao, otišao sam po nju i zamolio da mi je vrate. Nevoljno, ali su mi je vratili, i kad sam svoj plen, na koji sam imao puno pravo, dovukao kući na jednim kolicima, nisam osećao nikakvu satisfakciju, ali pošto je ta fotelja kasnije postala verni kutak čitalačkih strasti moga sina i, potom, i mojih unuka, opravdavam njen povraćaj, mada sam zapamtio i to, da su oni od kojih sam je vratio, bili siromašniji od mene. Činjenica je da su se i brutalnosti žandarma objašnjavale tim prostim nagonom – žarko su hteli da se dočepaju raznih dobara koja su im inače bila nedostupna. I onda su se sasvim zaludeli u potrazi za dragocenostima, naređivali su ženama da se svuku do gole kože i tako su pretraživali njihove telesne otvore, možda se tamo krije neki dijamant. Jedan stražar, u civilstvu zubarski pomoćnik, vadio je zlatne zube iz usta mrtvih Jevreja.
Iščekivanja
S izvesnom nevericom sam slušao oca, stričeve i njihove prijatelje, razumne lekare, advokate, kad bi se posle večere okupili kod nas za trpezarijskim stolom, i kad bi mi dozvolili da još malo ostanem sa njima. Savet ovih mudraca je uglavnom dolazio do zaključka da je to kod nas nemoguće, da regent Horti ništa slično neće učiniti, niti će dozvoliti da se učini. I ovo poverenje je ponekad prelazilo i na mene. Pre nego što smo morali da predamo radio-prijemnik, sedeći pored oca svakodnevno sam slušao krčanjem isprekidane emisije vesti Radio Londona, i donekle sam se i ja uzdao u politiku klackalice koju je vodila naša vlada, i u to da smo mi ostrvo usred Evrope, i da ćemo to i da ostanemo, drugim rečima: da ćemo preživeti. Pre rata su hrišćanski i jevrejski stanovnici naše varošice živeli u miru jedni pored drugih. Otac je bio prvi poreski obveznik u varoši, član gospodske kasine, i to sa najvišom članarinom, premda nikad tamo nije nogom kročio. Davao je, kad god su se skupljali dobrovoljni prilozi, a sa listom priložnika najpre su dolazili kod njega, i suma koju je on upisao, bila je mera za sve ostale. Subotom posle podne u bioskopu, u ložama s desne strane sedeo je lokalni džentri-stalež, zemljoposednici, viši činovnici, a u ložama s desne strane jevrejski građani, učtivo bi se pozdravljali, ali se nisu družili. U očevoj prodavnici hrišćanska gospoda bi rado posedela u jednoj fotelji, mogao sam često i sam da slušam zanimljive diskurse, ali to druženje nikad nije doprlo do trpezarijskog stola na spratu. Živeti je i ovako bilo moguće. Za vreme rata od hiljadu ujfaluških Jevreja njih šeststosedamdeset je bilo ubijeno, tristatrideset je ih je preživelo, većinom mlađi muškarci, koji su u okviru mađarske armije bili raspoređeni u radne jedinice, i imali su sreće, jer im je komandant bio poznanik iz našeg kraja, on je svakojakim krivudavim putevima spasavao i sebe, a i svoje ljude je nepovređene vratio kući. U novembru 1944. godine – nakon što su sovjetske trupe zauzele istočne delove Mađarske – dokopali su se konačno svojih domova, i tada su saznali da su im roditelji, žene i deca pretvorena i dim i pepeo.
Višestrana lekcija
Nas četvoro dece, moja sestra, braća od tetke i ja, proveli smo deset opakih meseci u Budimpešti, za to vreme bili smo svi i po nekoliko puta u prilici da, pogođeni mecima mađarskih nacionalsocijalista, završimo svoje kratke živote ili na ulici, ili u nekom parku, ili u Dunavu. Svi planovi su sačinjeni, i sve pripremne radnje obavljene da četvrt miliona budimpeštanskih Jevreja bude bez zastoja otpremljeno na železničku rampu u poljskom gradiću Birkenau. Ajhman nije raspolagao s dovoljno ljudi da obavi ovu složenu i nadasve obimnu operaciju, ali je mađarska administracija i, unutar nje, velika većina žandarmerije s predanom surovošću preuzela na sebe ovaj zadatak. Plan nije sproveden, jer je admiral Horti, uz podršku jedne njemu lojalne oklopne divizije obustavio akciju, primorao žandarmerijske jedinice, koncentrisane u Budimpešti, da napuste prestonicu, ne u poslednjem redu zbog toga, što je regentu i njegovim najbližim saradnicima, iz Vašingtona poručeno da će biti lično pred sudom proglašeni odgovornim za nastavak deportacija, a oni su to upozorenje shvatili krajnje ozbiljno. U leto 1945. naši roditelji su se vratili, i mi smo bili jedina porodica u gradiću u kojoj su svi, otac, majka i dvoje dece – ostali u životu. A o tome, šta se dešavalo u koncentracionim logorima i u radnim jedinicama, mogao sam puno toga da čujem od preživelih; drugim rečima, od svoje dvanaeste godine mi je poznato značenje reči holokaust, reči koja je kasnije postepeno ušla u upotrebu – doba uništenja. O tome, šta se deševalo u Aušvicu, mogao sam već 1945. godine dosta da pročitam. U pogonima holokausta na raznim mestima i na razne načine ubijena je otprilike polovina budimpeštanskih Jevreja. Preživeli, oko dvesta hiljada ljudi, i oni koji su se vratili u svoje domove u unutrašnjosti, pokušali su da nastave život tamo gde je bio prekinut, ali pošto su im dućani, prodavnice i radionice uskoro bili ponovo nacionalizovani, građanska egzistencija u Mađarskoj je i te kako bila otežana. I zbog toga, oni koji su za to imali načina, ali i volje, bilo legalno, bilo ilegalno, napustili su zemlju, otišli u svet ili u državu Izrael.

Na sajtu AUTONOMIJA! u nastavcima objavljujemo knjigu esejističkih beleški mađarskog pisca Đerđa Konrada. Na mađarskom jeziku je publikovana u proleće 2014. godine pod naslovom Ovde, u Evropi. Ona sadrži 146 kratkih tekstova koji odražavaju razmišljanja ovog autora o Starom kontinentu – to je uostalom tema kojoj se Konrad opsesivno posvećuje poslednjih trideset godina. Najraniji zapisi iz ove knjige potiču iz 1984. godine (uz naslov tih fragmenata naznačena je i godina nastanka, tako da čitalac može pratiti kako je evoluiralo Konradovo mišljenje do današnjih dana). Naravno, neizbežno se nameću i neki drugi tematski krugovi koji se nalaze u gravitacionom polju središnje teme – Evrope. U tom svetlu Konrad piše i o mađarstvu, o jevrejstvu, o demokratiji, o totalitarizmima. Iz ovih 146 fragmenata naposletku se ocrtavaju konture Konradove vizije Evrope, pre svega kroz prizmu evropskih integracija. Ovi tekstovi su argumenti u korist ideje o neophodnosti ujedinjene Evrope u novoj geopolitičkoj konstelaciji, svojevrsni odgovor na evroskeptične diskurse. I što posebno čini privlačnim ove kratke eseje, to je staloženost, mudrost, promišljenost svake Konradove reči.
Preveo i priredio Arpad Vicko